vreme, kad sam nosila desetak leta na leđima, vanvreme, vreme prisutnosti. vreme kad sam bila mali tatin frajer, i pored muzike s radia, slušala njegovu gitaru.
jednom, krajem devedesetih, našli smo ja i tata staru skriptu sa notama gde su bile pjeseni indexa i tatina u glavi ostala, ''crvena su dugmad pritisnuta'' bore čorbe. ''crvena su dugmad bila pritisnuta'' je bila moj najveći hit, i bez obzira što mala, uvek sam se čudila kad mi neko kaže da tu pesmu nikada nije čuo, pa me onda skoro bio prinudio da mu otpevam i uvek sam nekako pevala stih o mračnim silama. sećam se sada da tad i ja je ne beh čula, i da jedina verzija te pjeseni s kojom sam bila upoznata, bila je tatina. to se u međuvremenu desilo i s "plimom", koju još uvek oslovljavam tatinom, jer je njegova verzija jedina koju sam bila znala dugi niz godina. te su meni bile najbolje tatine pesme. sećam se i da sam bila opčinjena stihovima "mračne sile sudbinu nam kroje" i stalno sam pitala tatu koje i kakve mračne sile, čije, zar postoje takve. a s druge strane imala sam "plimu" gde je u svijetu tame skriven lik, i da nečiji svet gori jer ništa od onoga što taj želi nije njegovo, a ipak, da postoji neki glas koji kaže da nije sam. na taj način mi se razvila neka spona između tih pesama da sam počela misliti i shvatati da mračne sile nisu tako velike, jer je moguće ne biti sam ako ikoji skriven lik da krikne za tobom postoji.
kao desetogodišnji devojčurak tata me učio da pevam uz njegov akord, a čak smo i mislili da ću tako pevati zanavek, dok nisam posla očevim stopama uz klasik, a kad pare premase, i marlboro, a možda jednostavno talenat nije bio dovoljno veliki da bi se razijao dalje.
no, u povratak muzici; ja još uvek mala, tata mi jednom kaže - ćeri, ima jedna druga pesma koja bi te više opčinila od crvenih dugmadi. mirno spavaj, zabranjena. čorba je zbog te pesme mogao da zaglavi, bilo mu je predlagano da menja tekst, i pošto je u to vreme bio spreman na nepristajanje, ne verujem da je pesma objavljena na ikom albumu. mogao bih da se setim i odsviram ti i hoću. teško breme nosi ta pesma, u teško vreme nije čudno smišljati teške reči.
i tako, negde u prošlosti, dok smo sedeli i pevušili, poče on neke meni nepoznate akorde i reče:
isti su ko ti samo se skrivaju bolje, lažno moralni i čedni, pola tebe nisu vredni, zašto da ti kvare san?
i uz neki poluzaboravljeni stih nastavi:
nek o tebi kruže priče, sta se sve to tebe tiče,
mirno spavaj.
širom otvorenih ušiju, sećam se, učila sam tekst i pitala koji treba da bude moj san i šta da bude moje san. on mi kaže: samo će da ti se kaže, ali treba da uveče kad legneš u krevet sažmeš sve i da kad to uradiš, muku sakriješ pod jastuk, istrpiš i ostaviš da počiva. da mirno zaspiš. kad svedeš račune da shvatiš da je jedino važno da mirno spavaš.
sinoć, oko ponoći, dok motamo svoje cigare i tata ispija svoj viski, slušamo čorbu, i tata kaže: za tebe ćeri pesma, najtužna, pobeći negde!
čekajući da počne, pada mi na pamet:
-a sećaš li se tatke, kad si mi svirao mirno spavaj. sećaš li se kolko si se mučio da se setiš, samo da me uveriš da ima veća pesma od "crvena su dugmad pritisnuta"? - pitam, i koža mi se ježi, kosa mi se na glavi diže, i, i meni i ocu, suze iz očiju proviruju. - sećaš li se kolko te je svaka pesma koštala, da mi odsviraš?
(tata prekida pobeći negde i uključuje mirno spavaj)
-evo da se podsetiš, kaže, kolko nam je teško bilo, i kolka je muka bila.
samo što to više nije muka, sad sve imaš samo ako pritisneš dugme. ako crvena su dugmad pritisnuta.
-meni su sve te pesme tvoje pesme, pa i plima, i crvena su dugmad pritisnuta, i mirno spavaj.
-da su moje, ja bi bio rok zvezda. ne mi je sudbina takva.
i zaćutasmo, a mirno spavaj kaže da ispijemo sve sedative, da mirno spavamo.
i uistinu, stvarno treba samo mirno da spavam. no shvatam da se pojavio youtube, i da je sva čarolija tatinih pjeseni
nestala.
jednom, krajem devedesetih, našli smo ja i tata staru skriptu sa notama gde su bile pjeseni indexa i tatina u glavi ostala, ''crvena su dugmad pritisnuta'' bore čorbe. ''crvena su dugmad bila pritisnuta'' je bila moj najveći hit, i bez obzira što mala, uvek sam se čudila kad mi neko kaže da tu pesmu nikada nije čuo, pa me onda skoro bio prinudio da mu otpevam i uvek sam nekako pevala stih o mračnim silama. sećam se sada da tad i ja je ne beh čula, i da jedina verzija te pjeseni s kojom sam bila upoznata, bila je tatina. to se u međuvremenu desilo i s "plimom", koju još uvek oslovljavam tatinom, jer je njegova verzija jedina koju sam bila znala dugi niz godina. te su meni bile najbolje tatine pesme. sećam se i da sam bila opčinjena stihovima "mračne sile sudbinu nam kroje" i stalno sam pitala tatu koje i kakve mračne sile, čije, zar postoje takve. a s druge strane imala sam "plimu" gde je u svijetu tame skriven lik, i da nečiji svet gori jer ništa od onoga što taj želi nije njegovo, a ipak, da postoji neki glas koji kaže da nije sam. na taj način mi se razvila neka spona između tih pesama da sam počela misliti i shvatati da mračne sile nisu tako velike, jer je moguće ne biti sam ako ikoji skriven lik da krikne za tobom postoji.
kao desetogodišnji devojčurak tata me učio da pevam uz njegov akord, a čak smo i mislili da ću tako pevati zanavek, dok nisam posla očevim stopama uz klasik, a kad pare premase, i marlboro, a možda jednostavno talenat nije bio dovoljno veliki da bi se razijao dalje.
no, u povratak muzici; ja još uvek mala, tata mi jednom kaže - ćeri, ima jedna druga pesma koja bi te više opčinila od crvenih dugmadi. mirno spavaj, zabranjena. čorba je zbog te pesme mogao da zaglavi, bilo mu je predlagano da menja tekst, i pošto je u to vreme bio spreman na nepristajanje, ne verujem da je pesma objavljena na ikom albumu. mogao bih da se setim i odsviram ti i hoću. teško breme nosi ta pesma, u teško vreme nije čudno smišljati teške reči.
i tako, negde u prošlosti, dok smo sedeli i pevušili, poče on neke meni nepoznate akorde i reče:
isti su ko ti samo se skrivaju bolje, lažno moralni i čedni, pola tebe nisu vredni, zašto da ti kvare san?
i uz neki poluzaboravljeni stih nastavi:
nek o tebi kruže priče, sta se sve to tebe tiče,
mirno spavaj.
širom otvorenih ušiju, sećam se, učila sam tekst i pitala koji treba da bude moj san i šta da bude moje san. on mi kaže: samo će da ti se kaže, ali treba da uveče kad legneš u krevet sažmeš sve i da kad to uradiš, muku sakriješ pod jastuk, istrpiš i ostaviš da počiva. da mirno zaspiš. kad svedeš račune da shvatiš da je jedino važno da mirno spavaš.
sinoć, oko ponoći, dok motamo svoje cigare i tata ispija svoj viski, slušamo čorbu, i tata kaže: za tebe ćeri pesma, najtužna, pobeći negde!
čekajući da počne, pada mi na pamet:
-a sećaš li se tatke, kad si mi svirao mirno spavaj. sećaš li se kolko si se mučio da se setiš, samo da me uveriš da ima veća pesma od "crvena su dugmad pritisnuta"? - pitam, i koža mi se ježi, kosa mi se na glavi diže, i, i meni i ocu, suze iz očiju proviruju. - sećaš li se kolko te je svaka pesma koštala, da mi odsviraš?
(tata prekida pobeći negde i uključuje mirno spavaj)
-evo da se podsetiš, kaže, kolko nam je teško bilo, i kolka je muka bila.
samo što to više nije muka, sad sve imaš samo ako pritisneš dugme. ako crvena su dugmad pritisnuta.
-meni su sve te pesme tvoje pesme, pa i plima, i crvena su dugmad pritisnuta, i mirno spavaj.
-da su moje, ja bi bio rok zvezda. ne mi je sudbina takva.
i zaćutasmo, a mirno spavaj kaže da ispijemo sve sedative, da mirno spavamo.
i uistinu, stvarno treba samo mirno da spavam. no shvatam da se pojavio youtube, i da je sva čarolija tatinih pjeseni
nestala.
Нема коментара:
Постави коментар