doseljenički, slušajući obogaljene

danas me je šefica izdeklarisala da sam šveđanka, jer živim u švedskoj. oko nje još dve strankinje koje je bledo gledaju i klimaju glavom da su šveđanke. prikupljaju se i odlaze.
ja ostajem u diskusiji. onda počinjem da slušam o kosmopolitanstvu. čujem onda da smo mi svi indijci. pa čujem priču o princezi švedske kako govori deset jezika i da je to čini kosmpolitom i otvorenom, nenacionalnom. pitam je šta da radi sa još tri hiljade jezika koje ne zna? da li je to čini vrednijom od onih koju znaju jedan? izbegava pitanje i nastavlja opet o tome kako nema nacija, a opet dodaje da smo indijci, ovaj ja šveđanka i indijka i kako treba da isključim misao o nacionalnosti. i slušam i dalje okarakterisavanje. mislim na one dve žene što klimaju glavom jer to je šef. ja nastavljam da tvrdim da ću uvek da budem žena dve kulture. i više kultura. i da ljudi nisu jednaki. za dva sata treba da potpišem produžetak ugovora. onda upliće u priču kako obrazovani ljudi su dobri ljudi i kako je svet loš zbog nepismenih i siromašnih koji dozvoljavaju da budu izmanipulisani. pokušavam da zažmurim na njene tvrdnje da svačija prava ista su, jer svi su stanovnici sveta. čujem kako su talibani uništili svet, kako ga još uvek uništavaju. kako čovek treba da da život za čoveka. pitam je - za koga bi ti dala svoj život? možda svoje dete, najviše svoje unuče. ja lično samo za brata. ona tvrdi kako bi to uradila i za komšiju. nastavljam - da neko sada puca u tvog komšiju da li bi stala ispred njega i primila taj metak?
- otišla si predaleko, tvrdi.
pitam - a misliš li da sva medicinska istraživanja i dostignuća poslednjih sto godina su bila urađena od strane glupih ljudi, nepismenih, siromašnih, ljudi bez znanja?
nema komentar, čini mi se.
ja odlazim. otišla sam predaleko, pitam se.
mislim kako nije trebalo da diskutujem. etiketiraće me.
zove me.
potpisujem produžetak ugovora posle dva sata.

pitam se čime me je priroda obeležila pa sam prinuđena da mi takvi budu šefovi.
shvatam da sve je precenjeno.
da sam iz sličnog straha, da će mufljuzi da mi budu šefovi, otišla iz srbije.
shvatam da sam živela uobraziljom. u iluziji nekoj da postoji bolje. shvatam da

sve je precenjeno,
a da treba pomiriti se s onim što nemaš, i umeti živeti s onim što imaš.

03. januar 2014.

u onom nikotinu stvarno ima nečeg

posve interesantan dan.
klinička hemija. profesorka već se predstavlja, sprema tablu, markere. počinje da priča o ćelijama. snimam je. ne bavi se nešto pojmovima, više je u mehanizmima. čudna građa, neka čudna harizma. povremeno postane krvna pločica, povremeno vitamin K, povremeno belo krvno zrnce. ''nezavisna od oblika'' - mislim. čini mi se na plafon bi se popela, samo da objasni. ostrašćena.
u glavi mi (po sopstvenom iskustvu) da ovakva harizma nikada nije od jedne nacije (u ovoj švedskoj sam se naučila između ostalog, da mnogo zavisi od nacije, ili pravilnije - kulturnog odgoja nacije, ili još bolje - spremnosti da odskačeš i od nacije i od društva, a da si opet nacija). i kaže
-da, ja sam pola-pola, pola norvežanka. au, na porađaju je majka kukala kako hoće nazad u norvešku, po tome su je babice upamtile, posle su mi prenele kad sam počela da radim u toj bolnici kako je to bio specifičan porađaj. težak! (uozbiljila se).

unezvereni. čekamo ostatak priče. čekamo neku srceparajuću priču, bar ja. šveđani između ostalog ne vole da slušaju o tuđim životima, no ja - samo čekam. osećam se psihoterapeutom odjednom, uvek spremna da čujem.

i ona, gotovo uzbuđeno, uskliktalo:

-pogledajte, ovakvog čoveka teško je roditi! između ostalog imam fetiš na čarape i mlade momke, ovako šezdesetdvogodišnja prava su poslastica mladi ljudi za mene.
sanjam da penzionisana hranim golubove i parim oči prolazećim mladićima, evo, kao što ste, evo, vi dečaci u prvom redu.

gušimo se od smeha.

nastavlja: ah, da! fibrinogen (pokazuje na mene) što si već objasnila - (a meni lepo kad pogodim u centar, dam pravo objašnjenje, pokažem profesoru da ponekad znam malo više) on menja formu, što nije tako loše, bar u mom slučaju, promeniti formu! a nemojte misliti da sam oduvek bila ovako zdepasta i čudne građe, nekad sam bila sportista. teško me zamisliti, a?
i smeje se, sama sebi. svi se smejemo. ''prekrasna'' - mislim. uvek sam imala običaj da se oduševaljavm ljudima odskakajućim od šablona. možda jer često čujem da i sama odskačem? hm.

predlaže da uzmemo pauzu. ja uzimam cigare, istrčavam van, pripaljujem. izlazi i ona, pripaljuje. kažem joj kako je predivan profesor. kako neću morati ništa da učim više, dosta mi je njena predstava pojmova i mehanizma. kažem - a plus i pušite! ne dolivate muku na ranu kao da smo mi pušači mutavi, polusvet, kao da ne znamo da rizikujemo rak pluća, kao da ne znamo da su cigarete stetne, opasne po zdravlje.
-ima nešto u cigaretama! ljudi se žale goje se kad prestanu da puše. i to je istina. pada im koncentracija. i to je istina. ali to je pre svega jer mi pušači dobijamo šećer brže u mozak i radi nam kao sat, aktiviramo rezerve čak! a kad prestanemo da pušimo, taj šećer dodajemo i previše preko slatkiša, da nadoknadimo već naviknute količine. i! Gojimo se!
-a postoji i nešto u samoj cigareti još. moj tata kaže ko ne puši i ne pije- beži dalje od njega, ima debelu manu da ne zna šta je porok.
-da! a međutim nama je uvek lakše da komuniciramo jedni s drugima! uvek se lako nađemo na pušačkim pauzama. i privlačimo ljude, makar druge pušače.
-dakako da jeste! a tek koliko se naučilo uz pomoć cigareta, koliko je knjiga pročitano, a između ostalog - i anatomija se završila.
-da! koncentracija, šećeri. i to je naučno dokazano.
-je l istina da je manji rizik da dobijemo parkinsona? šta radi nikotin s bolešću?
-menja signalizaciju supstanci, dopamina, koji je glavni odgovorni za tu bolest. i to je nauka! tvrdi.

klimam glavom, potvrđujem. oduševljena sam.

ulazimo unutra. ovog puta menja formu u proteine krvi. albumin.
uvek su mi bili zanimljivi ljudi spremni da pređu iz oblika u oblik i hrabri da se ne postide sebe.

kao vidra.

na pameti mi je milan mladenović koji u očima boje meda i sam menja oblik. pitam se otkud mi sad to na pameti; mozak mi radi trista na sat.
no,
misli su mi po prirodi raštrkane. posvud. dok se ne sklope u celinu.

spominje neki transferazu. neka čuda.

ništa mi nije teško.
stvarno u onom nikotinu ima nečeg.
shvatam po ko zna koji put.

(napokon jedna celina!)

27. januar 2014.

da opadneš,ili porasteš

lako je da voliš nekomplikovanu, sređenu i usredsređenu osobu, zdravu, lepu i kultivisanu. teško je međutim da se pomiriš s bolestima, falinkama, i gajiš ljubav prema jednoj takvoj ličnosti, nepomirljivoj sa idealima, van srazmernosti. to se ne mora vezivati za osobe, može se vezivati za stvari, za duh, za iluzije, maštu. neopipljivost. za mrtvo, ili živo.

i to nije stvar izbora. i iako se uobrazi da je, ne, to je suzdržavanje, neka pričina da nisi igra čudnih običaja sudbine da ti nametne za čim ne vapiš.
to može biti i nešto za čim duboko, unutarnje težiš, a pravilno ga ne spoznaješ, želiš, ali te je strah. svaki susret sa sobom nepredvidivo je opasan. i vrlo lako može da pojača ili minus, ili plus u tebi. da opadneš. ili da porasteš.

21. jul 2013.

kako da se ne smeju kad je zabavno? - o izdržavanju

ponekad se pitam da li sam samo napravljena da izdržavam. toliko me je umorilo ovo život da počinjem da potiskujem sve. i upravo hodim beznadežnom noći sistematizujući doživljaje. kupovnička korpa ovaj njena moć, polako mi se smanjuje, ne zato što nemam para, nego jer nemaš šta da kupiš. treći svetski rat je rat hranom. od genetski modifikovane do pasterizovane, do bez glutena, do one gde deklarisano stoji - bez jaja bez glutena bez soje bez tatka bez majke, ali sa kukuruzom. kukuruz je modifikovan. i tako dalje. počinje da me grize savest kad sednem za stolom da jedem. razmišljam da postanem fruktarian. inače to je da živiš na voćkama. kad bih prevela sa švedskog - to je onaj koji prezire. hm. na švedskom sam već postala. između ostalog imam pet kilograma voća na leđima upravo. znači da sam na dobrom putu. ne znam koliko ću izdržati.
i teško mi je da izdržavam od svega. izdrži do petka - spavaćeš, izdrži do dvaes petog - leći će keš, izdrži do leta - putovaćeš, izdrži još pet minuta treninga - napravićeš lepe mišiće. izdrži do jutra - svanuće. sve se radi o izdržavanju. izdrži još malo. još malo čini mi se može biti ceo život. izdrži, i umri. tako je.
ili izdrži još malo - javiće se. oh, naspavaće se. oh, javiće se svi. da kažu izvini. haha, izvini. počinjem da se smejem samoj sebi, ali govorim o onome što mi je potrebno. zar je pogrešno priznavati makar sebi ono što je potrebno. nedostajanje npr. potrebno je da znaš da nekome nedostaješ. hm. i nedostajanje je izdržavanje. sve mi se čini izdržavanjem. za to je potrebna dobra kičma. ispravljena. ispravljali su mi je. toliko je puta ispraviš da mozak to shvata kao podrazumevno, a ti se naučiš takvom je držati. nikoga nije briga, ali to ti je ostalo posle sveukupnog izdržavanja.
i posle izdržavanja ostaje ti izdržavanje. opet ta prokleta reč.
no ono može biti produktivno.
ako ništa, bar produktivno.
a može biti i zavaravajuće - može te voditi do do uobražavanja da postoji nagrada za svaki izdržaj. može te voditi do uobražavanja lepote. no moj mozak je dobar u kompenzovanju. čak i kad je ogroman procenat lepote u meni uništen, recimo sedamdes' posto, onih tries radi i za onih uništenih sedamdes'. tako da i ne primetiš šta se sve radi, bitno da je urađeno. kao komunizam. tako je i kod prvih simptoma parkinsonove bolesti, prvi se javljaju tek kad ne možeš preduzeti ništa, kad uništenje dođe do sedamdes posto. nakon toga što usledi totalna je degradacija. t o t a l n a. a onda smrt. verujem da je tada smrt prizivana, kao potreba za oslobođenjem. oslobođenjem od tela. od tovara.
no potrebno je izdržati.

izdržati. a neophodno uz to i nadati se. paradoksalno, ali da. i ispraviti kičmu. biti zahvalan na roždestvu. pobogu, izabran si, jedan od koliko ono beše spermatozoida?

šveđani bi rekli skitsnack*, ne znam kako bih to prevela, možda proseravanje. oh, i to treba izdržati.

izdržavam, a u međuprostoru i međurazgovoru sa sobom zaključujem da verovatno neću moći zanavek izdržavati. no i to treba izdržati.

kao što moji stari kažu, ponavljaju, jer kako beše po kjerkegoru - u ponavljanju je istina o tebi. da, oni kažu

obrni okreni dupe ti otpozadi.
a ti opet planiraš.

odozgo se bogovi smeju. i nek se smeju - kako se ne smejati kad je zabavno?