teškaši su svuda oko nas

Autor teksta i fotografija: Uma Vid

Kako ljudi razgovaraju sa nama i šta nam govore, govori sve o njima.

Ne o nama. Ranije sam zapadala u zamke da mislim da je mnogo toga što čujem, a bude upućeno meni, do mene. Danas znam da mi se dešavalo samo ono što sam dozvolila da doživim kao da je moje.

Ja sam dete odraslo i naučeno da se brine o ljudima.

O dedi, babi, bratu, ocu, i svima koji znače nešto detetu. Čitav moj život bio je briga o drugima. Onda sam počela da studiram za medicinsku sestru, pa je briga o najbližima postala briga o svima. Moj mozak je počeo da se uči da ako čuje da, na primer, brata nešto boli, odma bi moj mozak želeo da nađe lek da ga ne boli. Ili da ga posavetujem šta da radi. S obzirom da sam učila za sestru mnogi su me kontaktirali da me pitaju kako ovo i ono funkcioniše i slično.

Pokušavam da kažem da je moj mozak bio naučen da radi na principu problem-rešenje, a često bih i na taj način što bih ja preuzimala odgovornost za nečije stanje ugodnosti.

Ja bih bila rešavatelj problema.

Ako je neko tužan, tu sam da ga utešim.

Ubrzo sam shvatila da je taj način života opterećujuć: što bih ja preuzimala odgovornost za ako bi mi se požalio na nešto? Ja sam naučila da se i samozagrlim ako osećam da mi je zagrljaj potreban. Da se saosećam sa sobom. Ako bi mene nešto bolelo, ja bih tražila način da sebi ublažim bol. Ja ne očekujem da mi neko da gotovo rešenje. Ako pričam s nekim o tome što me muči pričam samo zato što osećam da mi je potrebno da to podelim. Pošto sama držim konce u svojim rukama, osećam se samostalno i drugima mogu da se dam ako osećam da želim i mogu. Najlepše od sebe. To što brinem o samoj sebi meni znači sve i omogućava mi da živim ispunjen život bez zavisničkih odnosa.

Ako ja učim i svoje najbliže da mi se obraćaju kada im je potrebna briga o njima, da ja zbrinem njihove brige, oni nikada neće naučiti da brigaju svoje brige na samostalan način. A time što brigam i odgovaram na možda njihov nepromišljen impuls, ja s njima gradim jedan zavisnički odnos prema meni.

Ja hoću da hranim iskrene odnose koji će da budu začin mojem jelu.

Kami je rekao da nekima najbolje pomažemo ako im ne pomažemo.

Sinu, kojem sa trideset pet još ne pada na pamet da se iseli, roditelji su ponudili zavisnički odnos, i nemogućstvo da brine o samom sebi. Oni time što hrane taj odnos odmažu, iako bi sve to nazvali pomoć. Jer pobogu, on bi bez njih propao. Na taj način, ne da ga održavaju u zavisničkom položaju, nego mu i šalju poruku da on ne može sam, a i da nešto ne veruju da može sam. Otud čitavo naše društvo međusobno zavisi od svakog. Nešto što mu je važno ne može da reši ako negde nema čoveka. Za svašta nam treba čovek tamo i čovek ovamo. Ti njemu on tebi.

Ako neko razgovara sa nama na način na koji bi mogao da nas izmanipuliše, gde nas proziva da nešto ne radimo kako treba, na primer: “visiš na društvenim mrežama, a za mene nemaš vremena” – govori – ne o činjenici šta mi radimo, nego o tome kako je i sama ta osoba prekorevana. jer izgovara prekor. odakle nekome prekor ako nije naučen prekoru?

Osoba koja se tako ponaša prema tebi ne govori ništa o tebi. Ona govori o sebi. Možda se čak i ne interesuje nešto za tebe, ali joj se naumilo da u tebi probudi krivicu zato što joj se nisi javila. To je možda njena hrana. Ona hoće da ti pokaže kako treba da se ponašaš. Ta osoba kako tretira tebe, tako tretira i samu sebe. I nije joj lako. Jedino što možeš da uradiš u odnosu s takvim osobama je da razgraničiš dokle je nešto tvoje, a dokle njihovo.

Kada je neka osoba istinski zainteresovana za tebe, sigurno neće čak ni da pokuša da te navede da razmišljaš o njenom načinu da te dokuči. Jer kada je nešto pravo ono ima svoj tok i ne zaglavljuje se, nego samo – teče.

Kada si sa nekom osobom za koju znaš da istinski bira tebe, vreme prođe kao ništa.

Ali kad si s nekim teškašem, čini ti se da ti je bilo lakše da umesiš kiflice za zaslugu, slavu i patericu, nego li da se nadmudriješ s njim.

ako se istrtljam ili svaki mi znak nekad liči na stop

 

Autor teksta i fotografije: Uma Vid

Nemoj nikada da ličnostima koje ti ne ulivaju poverenje govoriš šta planiraš, šta želiš, na kakvom si putu. Nemoj nikada, ako su ti želje prave, iskonske.  Jer sumnjičava priroda tih ličnosti preneće se na tebe. Preneće se na tebe ako se nisi naučio da te boli briga. Ako se nisi naučio da budeš sam svoja podrška. Ako mama i tata ili neko kome si duboko verovao, nisu umeli da ti budu podrška. Mi ne znamo kakvu energiju te ličnosti šalju u nebesa, a ni kako ta energija utiče na naše polje. Zaista u životu važi: ispeci pa reci. 

Ali, ako se u tom trenutku kada nam nešto kažu, prizemimo, ako smo se već istrtljali, i ako se u nama javi osećanje, neko osećanje, minijaturno osećanje, da to što smo zamislili, neće ići, ili nije dobro smišljeno, nakon razgovora s takvom ličnošću, znači da je ponašanje te osobe uticalo tako da se osećamo poljuljano. Ako se zaista, prizemimo, videćemo da nismo zaista poljuljani, nego nam je samo takvo osećanje. A osećanje kao i misao, ako mu ne dubimo nad glavom, neće nešto ni da potraje. Ako u svakom znaku vidiš stop, nikud nećeš stići, a i ako stigneš, kad stigneš to možda više neće ni biti ono što si zamislio.  

Neko bi nam na to naše poljuljano, rekao, kao što su meni mnogo puta govorili:

“aaa, pa ti čim postaješ nesigurna, čim ti neko nešto kaže, ti nisi stamena, jer čovek koji je siguran on je stamen, on ja stabilan” ili 

“aaa, pa ti ako si u nešto sigurna to ne bi trebalo iko da može da poljulja”

ili kada sam počela da meditiram, da ne meditiram “pravilno” ako “mislim”. 

Verujem da je najmanje što osobi koja se napokon usudila da sanja potrebno da joj neko pokaže da ne veruje u nju. Ali to ne govori o toj osobi puno. To ne govori puno ni o osobi koja obeshrabruje. To govori samo o tome koliko je moć obeshrabrivanja duboko usađena u ličnosti. Jer osoba koja obeshrabruje, bila je obeshrabrivana. A i ta osoba koja ju je obeshrabrila je bila isto takva. Sve se to prenosi. Kao babin recept za krofne sa šećerom u prahu. 

U nekom momentu na planeti desilo se nešto što je učinilo da sve manje srećemo prave ratnike. Ali to još uvek ne znači da ih nema. Ja, naprotiv, verujem, da svako ima ratnika u sebi; neko nije svestan, a neko jeste. 

Kada neko gradi stub temeljac… da li on proverava jačinu i stabilnost tog stuba temeljca, tako što stalno pokušava da ga sruši? ne! 

Najbolji način da staneš sebi na put je da poveruješ onome koji pokušava da te obeshrabri. 

Najbolji način da nastaviš dalje je da ne veruješ da je svaki znak – stop.

šta li stavljam u kafu

 

Autor fotografija i teksta: Uma Vid

Na psihijatriji sam kao medicinska sestra radila petnaest dana. Prvog dana na poslu sam počela da razmišljam da samo pobegnem glavom bez obzira, ne zbog pacijenata, već zbog stepena profesionalizma, hladnoće i neljudskosti, kojima se kolege međusobno hrane. Trećeg dana sam odlučila da samo odem, uz objašnjenje ili ne. Otišla sam petnaestog dana. Opet bih otišla, iako su mi kasnije sa tog odeljenja zagorčavali život.

Sedeli smo jednom na doručku i pitali su me šta stavljam u jutarnju kafu pa mi je svaki dan dobar, pa mi je život lep, pa za svaki problem, imam razuman odgovor. Neko je počeo da kuka kako je vreme zimsko, kako je hladno, kako je mračno, kako je težak život u ovoj mračnoj zemlji, Švedskoj.

Ja mogu da prihvatim, a i da slušam takve kuknjave, ali mi idu na živce jer nisu opravdane, pa sam odgovorila: “ne, nego mi nismo naučili da u zimi vidimo radost kao leti. da volimo sneg. da kupujemo toplu zimsku mekanu garderobu. nismo naučili da se nosimo sa zimom. a i tako često čujemo loše o zimi kao da je neki prestupnik, da lako i sami pomislimo da nešto nije u redu s njom.”

Ista osoba koja me je pitala šta stavljam u kafu, nakon ovoga odgovora je suznih očiju napustila prostoriju, rekavši mi: “ovoliku pozitivnost ne mogu da podnesem na ovoliko malo kvadrata. moram da izađem.”

Nisam odgovorila. Često se u susretima i razgovorima s ljudima pitam da li je čovek s kojim razgovaram zavredeo da s njim podelim moj psihološki uvid. Inače, najčešće imam šta da kažem. A razmišljam ipak, da li je zavredeo u smislu, da li će dozvoliti svojem biću da me čuje, ili je tu prisutan samo njegov pomahnitali ego koji će sa mnom da počne da se nadmeće, da dokazuje da nisam u pravu. Nema to veze s vrednostima toga čoveka kao čoveka, već s vrednostima mojim, da sačuvam živu glavu, u svetu gde se glava gubi k’o ništa. Često se to pitam jer sam se naslušala u životu da pogrešno shvatam stvari.

Danas mislim da sam birala pogrešne ljude za prave stvari.

Ja, između ostalog, ne znam da se branim u takvim razgovorima, a znam da ako je došlo do toga da treba da se branim, onda ću sve više ispadati kriva, a i da, čim me neko navede da se branim, onda me nije zavredeo. Jer s osobom koja me je zavredela, neću to osetiti. Osobu koju ne dovodim u pitanje, osobu kojoj ne gledam kroz prste, ta me je osoba zavredela. 

Ne može ništa da nam bude pravo, ako ne radimo na tome da nam bude pravo. Prave stvari bodu oči nepravim ličnostima pa neprave ličnosti rado bi da iskrive pravu stvar, jer ako uspeju da je iskrive, to će potvrditi njihovu iluziju o krivom svetu. A takve ličnosti (ne ljudi), ostaju u životu ako uspeju da potvrde da je svet kriv. Tako su mene na psihijatriji uvrstili u svoju crnu knjigu nepoželjnih, i nakon nekoliko pokušaja da opet radim na psihijatriji, iako studiram za psihijatrijsku sestru specijalistu, nisam uspela da dobijem posao. Toliko pozitivnosti nisu uspeli da podnesu na kvadratnom kilometru. A ja sam samo devojku u paničnom napadu, koja je grcala od duševnih boli, i puzila po podu, grlila grlila grlila, jer, nisam znala šta drugo da radim, osim da budem njen sačovek. Mislim da je svakoj psihijatriji na svetu dosta profesionalizma i da će joj vremenom biti potrebni samo ljudi, jer broj obolelih je sve veći i veći. Oboleli čovek ne može da leči obolelog. Samo izlečen čovek može da leči obolelog.  

Kad smo u mraku i oćemo svetlo tražimo sveću ili palimo svetlo.

Kad nosimo crno u leto, kažu nam, ne nosi crno, upija toplotu, skuvaćeš se.

Tako i u nemetaforičnom smislu.

Tako i u životu. Pržimo se pakleno, dok nam ne padne na pamet da se presvučemo.

ja nikada neću umreti

 

Autor teksta i fotografije: Uma Vid

Realni ljudi, od krvi i mesa, oni su inspiracija za život. Oni koji su doživeli nešto što smo i mi doživeli, pa u njima možemo da se prepoznamo. Čoveku je mnogo lakše kada shvati da u nečemu nije sam. Kada čovek misli da je u nečemu sam onda mu je teško da poveruje da je moguće da se nosi sa svojom teskobom, jer se onda čini da to niko pre njega nije preživeo. Ako međutim vidi da je neko neku teskobu uspešno prevazišao i iz nje izvukao važnu poruku, onda mu je lakše da pomisli da situacija i nije tako bezizlazna. Moći će onda to i on, ako vidi da je neko uspeo.

Ljudi koju su prošli kroz neku patnju kroz koju sam prolazila i ja su mi pomogli da u nekom najbolnijem trenutku ne pokleknem i ne dignem ruku na sebe. Mislim da je jedan od razloga zašto se nisam ubila Lana del Rej i njena muzika. Bilo mi je suludo da se nikada više ne oduševim kad čujem “Old Money” ili “Young and Beautiful”, bilo mi je suludo da se odreknem nečeg u čemu sam nalazila lepotu. Nečeg u čemu je moglo da mi bude mekano, iako je život bio tvrd. Bilo mi je isto suludo da se ubijem, nakon što sam čitala “Razgovore” Emila Siorana gde on govori o samoubistvu kao najuzvišenijem obilku slobodne volje čoveka. Nakon te knjige, samoubistvo mi je bilo karta na koju ću da igram ako me zaista savlada egzistencijalni umor. Činilo mi se da mogu da patim još, da sam žilavija i nije mi bilo milo da tu kartu prerano iskoristim. Iskoristiću je kad zaista zagusti. Najbolja stvar sa samoubistvom je što nad njim imaš moć; to je nešto samo tvoje, to niko ne može da ti uzme. Kad zaista zaista zaista bude bezizlazno. Bilo mi je isto tako suludo da se ubijem nakon što sam saznala da je Kami isto tako kao i ja bio zalutao u traženju smisla, i da se nije ubio baš zbog toga što je morao da napiše to što je mene kasnije održalo u životu. Razmišljala sam da ja možda nekad uradim nešto što će nekog drugog održati u životu. I bilo mi je uteha, da znam da ću ja možda nekome pomoći kao što su oni pomagali meni.

Moj prijatelj je jednom rekao da svako pomaže svakoga na planeti zemlji. Da nije tako na planeti bi postojao samo jedan čovek. Da je planeta htela da po njoj hoda samo jedan čovek ona bi samo jednog čoveka stvorila. Ali ne. Ona je stvorila i čovekovog sačoveka jer je time htela nešto važno da kaže. Kroz jednog čoveka žive svi ljudi, a kroz sve ljude živi samo jedan čovek – i svi su oni samo jedan čovek, ali čovek nikada ne bi mogao da bude jedan bez svih njih. Jer ne bi imao u odnosu na koga da bude nešto. 

“Da” postoji u odnosu na “Ne” i “Ne” postoji u odnosu na “Da”. 

Ako imam svest o sebi, onda moram imati svest o svim ljudima. To i drveće zna. Drveće, na primer, nosi neku višu svest i razmenjuje informacije međusobno kroz sve svoje žive delove; korenje, lišće, pupoljke. Kada drveće međusobno oboli, ono najslabije daje svoju životnu energiju onom drvetu koje je manje bolesno i koje ima veću šansu da opstane. 

Zaista, svako svakoga na planeti zemlji pomaže. Briga za onog koji nije ja osnova postojanja. Jer briga za onog koji nije ja je briga prema ja. Čak i drvo koje umire biva potpomognuto time što ne umire zalud. Ono tako ostaje zauvek. Ja pomažem moju majku ako ono što je ona prenela na mene, na primer kako se mesi hleb s mlekom, prenesem dalje. Ništa zaista ne umire. Kami nikada neće umreti. Sioran nikada neće umreti. Lana del Rej nikada neće umreti. Ja neću nikada umreti. 

Ni ti.

na čiju me štetu voliš

Autor teksta i fotografija: Uma Vid

Ja ne verujem da na svetu postoji neko ko ne voli svoju zemlju.

Ali ljubav je “naučena” u svakoj porodici za sebe.

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, samo su nesrećne porodice nesrećne na svoj način”.

Nijedna porodica nije u svom jezgru nesrećna. Nego se nekoj srećnoj porodici desi neka nesreća, pa iz te nesreće, ta srećna porodica ne može da se mrdne dalje. I tako ta nesreća UNESREĆI tu srećnu porodicu. I tako ta srećna porodica, u glibu, nastavlja da se koprca dok na kraju ne poveruje da je zaista nesrećna.

Ta unesrećena porodica je naša zemlja koja je poverovala da je prirodno nesrećna.

Svaka ljubav potekne iz tog primarnog “ognjišta”, što se zove porodica. Svako ima svoj način da bude voljen i svako ima svoj način da voli. Razlika je što su neki načini da voliš i budeš voljen takvi da ti daju krila, a neki takvi da ti izvuku tlo pod nogama pa kreneš da propadaš.

Kao što postoji patološka ljubomora, tako postoji patološka ljubav.

Žena koja odrasta u porodici gde otac jedan dan tuče majku, a drugi dan joj ljubi noge, imaće takvu predstavu o ljubavi i u svom budućem partneru videće ljubav, ako on ima sličan šablon ponašanja. I dok ta žena to ponašanje ne osvesti imaće mišljenje da to tako treba. Da je to zdravo.

Tako je to i sa zemljama. Ja ne verujem da iko mrzi svoju zemlju. Neki je samo vole na njenu štetu. A narod je jedini koji može da se izbori za način na koji želi da bude voljen. Narod je jedini koji može da izabere da ne želi da bude voljen na svoju štetu.

Koji može da kaže da želi da bude voljen tako da dobija krila.

Koji može da izabere ognjište koje će da ga greje, a ne u kojem će da sagori.

prvo namesti krevet

 

Autor fotografija i teksta: Uma Vid

U knjizi “Čovek i njegovi simboli” govori Karl Jung da je put sa nesvesnim ruku pod ruku, put koji zahteva hrabrost. Da je potrebno mnogo hrabrosti da se čovek uhvati u koštac s onim što nesvesno ima da kaže. Sve dok se čovek ne uhvati u koštac sa nesvesnim on će verovati da je njegov život sudbinski i da su njegovi padovi kazna od Boga. Isto tako čovek će biti lenj, da često ni sa svojim svesnim neće umeti da se nosi. 

Ko hoće instant rešenje uglavnom dobije trenutnu odmazdu, trenutno zalečenje. 

Kada čovek oboli od infekcije kandidom on veruje da će da popije jedan “Diflucan” i da će to da reši problem gljivica. A ta gljivica je prirodni stanovnik našeg organizma. Ona podivlja tek kada je organizam debalansiran. Šta je dakle kandida? Kandida je način čovečje psihe da kroz telo pošalje signal da je vreme čoveku da počne da misli. Što bi mi u Vranju rekli, da se “varka”.

A to nije slučaj samo s kandidom. Sve više je obolelih od ovih i onih bolesti, a čovek je sposoban da krivi svoje telo za tu neuravnoteženost. Telo je defektno pa se razboljeva, a moja psiha je dobra. Misli da će poseta lekaru, da lekar prepiše lekić, da će to da harmonizuje organizam. Verovatno se neka bolest krije dugo u organizmu pre nego ispliva na videlo. Dakle telu je bilo potrebno mnogo vremena da postane neuravnoteženo. Ali čovek veruje da će ta neuravnoteženost da se reši tako što pucne prstima i ćao! Zasadi neku biljku i gledaj je kako raste i naposletku da lep plod… ne dešava se taj proces za jedan dan. Više strpljenja čovek ima da čeka red kod doktora, u apoteci, nego li što ima strpljenja za sebe. Pred Pepeljugu maćeha baca gomilu trulog i zdravog graška da ga probere. Pepeljuga se oseća beznadežno, ali zna da nema gde i da joj je bolje da se uhvati svog zadatka. A tada dođu i golubovi da joj pomognu. To nešto znači. Kosmos je na strani onog koji se ohrabri da učini nemoguće.

 

Kao što je bilo teško razboleti se tako je isto teško izlečiti se. U staroj Grčkoj su se lečili gladovanjem, to bi čistilo telo. Bolest ne bi bila gledana kao strašilo, kao neprijatelj, već bi bolest bila preduslov za ozdravljenje; katarzu. U dokumentarcu “Isceljenje” (engleski “Heal”), govori jedna istražiteljica koja je ispitivala ozdravele od raka šta su radili da ozdrave. Izdvojila je devet objašnjenja, a samo dva od tih objašnjenja su bila povezana sa telesnim navikama (ishranom i fizičkom aktivnošću), dok se ostalih sedam odnosilo na mentalne promene (promena životnih stavova, poboljšanje društvenih veza, način razmišljanja, itd). U enciklopediji “Čovek” predstavljeno je jedno istraživanje o stepenu preživelosti pacijenata na odeljenjima intenzivne nege. Upoređivane su dve grupe: jedna grupa pacijenata gde su posete bile dozvoljene, i druga grupa gde su posete bile zabranjene. Stopa preživelosti je bila veća na odeljenju gde su posete bile dozvoljene; dakle gde je pacijentima bilo omogućeno da imaju emotivnu razmenu sa svojim bližnjim: ljubav, dodir, podršku, toplinu. Dakle iako je, kako bi lekari rekli, telo bilo izloženo bakterijama drugih ljudi, jer lečenje u uslovima intenzivne nege često uključuje oslabljen imuni sastav, preživelost bi bila veća. Možda je čovekov najveći imuni sistem upravo ljubavne prirode; prirode bliskosti. 

Telo kad se razboli daje signale za psihološko pokretanje. Čovek je nepobitno psihosoma, koliko god današnji medicinski sistemi težili da redukuju čoveka na dijagnoze i druge oprečnosti. Po Mišelu Fukou, francuskom filozofu, dijagnoze su izmišljene radi kontrole moći u društvu. Radim kao medicinska sestra i vidim da su dijagnoze od koristi prvo društvu, a za čoveka su ponekad i pogubne. Na primer, iako bi dete u školi pokazivalo poteškoće s učenjem, recimo poteškoće da čita ili računa, ono ne bi dobilo adekvatnu pomoć ako ne bi dobilo dijagnozu diskalkulacije ili disleksije. A i kad bi dobilo tu dijagnozu, šta bi ta dijagnoza uradila? Ona bi etiketirala dete, ali da li bi to rešilo problem? Ne, dete bi još uvek imalo poteškoće s čitanjem i računanjem. 

Dakle u izvor problema se ne bi ulazilo. I tu bi se završila čitava priča deteta ni krivog ni dužnog. A pravi razlozi sigurno imaju veze s nečim drugim. Mnogi pacijenti oboleli od poremećaja pažnje, dobiju pravu pomoć tek kada se ohrabre i krenu na psihoterapiju, da se uhvate u koštac s pitanjem: kakav sam to ja i šta sam ja, zašto sam to ja i zašto nisam neko drugi … i tako dalje. Naše nesvesno krije odgovore na sve, čak i zašto na jedan određen način jedemo, da li jedemo brzo ili sporo, da li stojimo dok jedemo, da li uživamo u hrani, da li nam je svejedno šta ćemo jesti, samo da se osetimo sitima, i slično. 

Kada nesvesno pošalje poziv po tebe, a ti taj poziv čuješ, ti ćeš onda lako. Kad ustaneš ujutru prvo što ćeš uraditi – namestićeš svoj krevet. Jer je od životne važnosti vratiti se kući nakon napornog dana, nekad nepodnošljivog dana, i imati nešto dobro da te kod kuće sačeka, da te podseti da si, i ako si sve zabrljao toga dana, bio oran da dan započneš u skladu. 

ko je otkrio zlog čoveka

Autor teksta i fotografija: Uma Vid

Zle ljude … njih je otkrila zla strana koju svaki čovek ima. I to je čovekovo nesvesno. Sve dok kod drugih oslovljavamo ono što kod sebe ne možemo, na svetu će biti manipulatora, narcisa, fašista, i svih tih naziva kojih se užasavamo.

Tek kad čovek shvati da je i on bednik koliko i kad vidi nekog koga bi nazvao bednikom, raste u čoveka, i biva više čovek. I tek kad maska padne i razgoli se da je i on ništavan koliko i onaj u kojem vidi ništavnost, oseća istinsku kosmičku samilost. I tek kad oseti takvu samilost on će da može da bude blag prema sebi (=da oprosti sebi). I tek kad oseti samooproštaj on će moći da oprosti svima. Samo tada se dešavaju promene.

Nema promene dok čovek ne prihvati sebe.

I samo zato Jung kaže: pre ću biti celovit pa onda dobar.

  

Jer šta mi znači da sam dobar, ako se patim, i po čijem sam ja to nahođenju dobar, ako nisam celovit? (dakle ako nisam rascepkan i u konfliktu sa samim sobom, a u konfliktu sam sa samim sobom, sve dok mnome vladaju nepomirljive sile mozga i srca, dobra i zla, sreće i tuge itd). Ako se patiš a misluš da činiš dobra dela i da si onda dobar čovek, ti onda nisi dobar, već mučenik. Šta ti vredi da činiš neko dobro kojem te je neko naučio da je dobro, a tebi je zlo? I mrsko.

Čovek kada shvati da van njega nema ničega, biva užasnut, i oblažen. I oseća čitav sukob svetske boli i patnje naspram svetske ljubavi i sreće. S jedne strane zahvalan što je sam krojač svoje sudbine, a s druge strane mu je mrsko što ipak nema neku rešenu sudbinu. Jer ako bi imao rešenu sudbinu onda bi mogao samo da je prati. Jer je lakše da živiš s uverenjem da ne zavisi sve od tebe.

A ako nema rešenu sudbinu, odnosno ako je sam njen krojač, to bi značilo da je stvaralac.

Čovek je stvaralac i to je užasavajuće, mučno saznanje. Jer to znači da čovek nosi sebe u svojim rukama. Može da zamisli sebe ili kao tovar ili kao resurs. I ako je on stvaralac onda on zna da je on odgovoran, kriv i prav na tom svojem putu koji stvara. Užasavajuće je to, jer to onda znači da mora da bude mnogo pažljiv, da stalno postupa promišljeno, da umesto njega niko neće platiti njegov račun za struju, izabere njegovu životnu saputnicu, ubere njegovu zlatnu jabuku. I to je teško. Teško je da si bezazlen kao golub, a oprezan kao zmija.

Teško je da si čovek i zato često čujemo da je tako malo ljudi.

Kada čuješ nekog da se žali na svet, znaj da se žali na sebe. Ako se žališ na druge, žališ se na sebe. Teško je da radiš sa sobom i svojim životnim motivima, i zato čovek stalno blebeće o drugima. A drugi su isti kao on.

Samo onaj koji se izdigne izvan svega tog svakodnevnog čavrljanja može da govori u svoje ime. I tek tada počinje da živi svoj život, da govori svojim glasom, a ne glasom kojim su mu se obraćali roditelji, učitelji, i svi oni koji su ga ubeđivali o onome kakav je i šta je život i kako treba da ga živi.

Kad prihvatimo da smo sami stvorili neku kobnu životnu situaciju, možemo da shvatimo da imamo moć da je se oslobodimo.

Da su nas naše lične odluke “uvalile” u nju.

I da isto tako ličnom odlukom možemo da se izvadimo iz nje.