"kao pušten sa lanca, kao lakši od vode"

stalno se pitam šta je dom. gde je dom. ka čemu je dom. i uopšte o reči D O M. reč slovenskog porekla. kod svakog slovena nosi isto značenje. prema nekom tek izguglanom rečniku to je kuća u kojoj živiš sa porodicom, porodično ognjište, kuća - zgrada uopšte, zgrada u kojoj je smeštena neka državna ustanova, ili rod-pleme-porodica-loza. meni kao individui u potrazi za domom ove smernice o značenju ove reči ne znače ništa, odnosno ne objašnjavaju mi ništa, jer su vrlo prostorno ograničene, a i govore o samo opšte usvojenoj definiciji doma:

jer kuću u kojoj živim sa porodicom imam kao i porodično ognjište. iz toga proizilazi da mi ni imanje kuće kao zgrade ne manjka. s obzirom da idem na fakultet prebivam u domu kao društvenoj ustanovi, a uzimajući u obzir da dom može značiti i rod-pleme-porodicu-lozu osećam se poprilično upoznatom sa samom reči. no to je meni još uvek poprilično suvo. mene zanima dom kao identifikacija jedinke s područjem u kojem prebiva. područje s kojim živi u harmoniji. područje s kojim srasta, opštije rečeno - zanima me ono najunutarnjije značenje reči dom, nikakve zgrade, kuće i slične građevine, jer one su rušne, zahtevaju obnavljanje, renoviranje, stalnu brigu, stalni rad, menjanje rasporeda jer postaju monotone - one obavezuju. prinudno ili kako god - obavezuju. a za mene dom nije ono što obavezuje, dom je ono što oslobađa, što pobuđuje. što zajedno s tobom i opada i raste. i postoji i ne postoji. i razboljeva i leči. u isti mah i proporcija i disproporcija, kao čovek - i plus, i minus ili i jedno, i drugo. i sve to s njim.

pa se pitam što ne bi preveli dom ovako kako sam ga opisala? od kada je dom objektiviziran u kuću, zgradu i slične građevine? dom treba da bude subjektiviziran u odnosu na jedinku.

pokušavajući da si razjasnim misteriju stalno sebi postavljam pitanje s početka i razjašnjavajući ga pokušavam da nađem ljude sa sličnom problematikom. ljude koji žive između svetova.




goran stefanovski. poznato ime, nepoznata jedinka; uput od oca da ga saslušam.

intervju ‘’dvanajst” u mariboru, godina neka u vremenu. kaže da je dom tamo gde okačiš šešir, po ugledu na stare američke bluzere koji nisu u stvari znali gde im je dom. osluškivajući ga pitam se šta je s nama koji ne nosimo šešire? s nama kojima šeširi ne stoje, ni kape ni slično?

a onda govori o vlatku stefanovskom za koga takođe ne zna da objasni pojam dom, jer neprestano putuje i živi po hotelima. ‘’za njega bi dom bio gde okači gitaru’’ - navodi. i ponavlja ‘’za njega je dom tamo gde okači gitaru’’.

zamišljena nadovezujem se ‘’za mene je dom tamo gde napišem pesmu’’. a kako bih znala gde ja pišem pesmu? a stvarno,

gde ja to pišem pesmu? geografski lako je odrediti. otvoriš kartu ili još lakše uključiš aplikaciju ‘’places’’ na telefonu i tačno ti pokazuje koja tačka je tvoja trenutna tačka na zemljinoj kugli. kažem totalno bezveze, no čisto radi vizualizacije. i bez obizra na to, ne bavim se uključivanjem tih aplikacija, geografski sam poprilično osvešćena, vizualizacija mi nije potrebna, potrebna mi je projekcija unutrašnjeg, dok ta tačka pokazuje samo moje telesno prisustvo koje poprilično ograničava pri čemu se direktno lokalizujem: sedmi sprat, adresa ‘’švedskog puta’’, sodertelje, širi stokholm. no jesam li zaista tu gde jesam? po rečima jednog fizičara čije mi je ime iščezlo u trenutku - ako nisam tamo gde mislim, onda jesam tamo gde ne mislim što znači da jesam tamo gde ne mislim, ali da nisam tamo gde mislim. a to je vrlo mnogo geografskih tačaka, nespojivih, a ipak i jedino spojivih u meni koja sam njihov most. hiljade mesta na ovom svetu uslovno su dom, jer postoje u meni postojećoj koja ih spajam u dom. zemlja vatre - argentina, ararat - jermenija, šar - planina, sveti naum, vranje. sudar svega u meni - to je dom. a ja sam dakle mnogo tačaka, dok




goran stefanovski govori da neki govore da je ‘’dom tamo gde vas boli’’ i kako dvadeset godina živeći na relaciji london-skoplje još uvek gleda samo makedonske vesti i da ga one bole, da za sve svoje godine života u engleskoj i dalje ne zna šta se dešava u severnoj irskoj i da po svemu zaključujući dom uopšte tamo je gde su vesti.

slušajući ga kažem ‘’odlično, za sve ove godine života između svetova, s geografskim odredištem u stokholmu, nikada nisam uključila švedske vesti. one u mom postojanju postoje jedino ako me nespremnu zateknu na nekoj dužini mog neprestanog kretanja.

ja u stvari nemam pojma šta se u švedskoj dešava. kada se u švedskoj nešto dešava, obaveste me moji iz srbije. jednom dok su bile neke demonstracije u nekom delu grada za koji ne znam, zvali su me iz vranja i pitali da li je to došlo do nas. odgovorih da nije, u trenu komentarišući kako me treba biti sram što sam totalno neobaveštena o zemlji u kojoj živim. što je najgore - još pitam zbog čega se demonstrira jer ovde nema problema. hm. smejali su mi se. i umesto da me zaista bude sram kako prokomentarisah rekoh kako me u stvari ne zanima, jer me ne dotiče. televiziju ne isključujem sa srpskih kanala, od vesti do vesti, dnevnika do dnevnika. kad sednem posle iscrpljujućeg dana na poslu ili fakultetu uzimam daljinski i uključujem RTS1 na kome iako nikada ničeg novog, svašta imaš da čuješ, svašta imaš što pomno osluškuješ, a pogotovo osluškujem kad kažu - vranje’’. a vranje je tamo gde boli. tamo gde rastura. jednom je bolelo tako da je prerastalo u telesni bol. sada je preraslo u bol koji neprekidno tinja. ne znam zbog čega, ali postoje neke sitne sentimentalnosti koje privlače otuda; svi anđeli i demoni, Dom.




ne znam ni šta mi je goran stefanovski još poručio. pričao je o nekom hiljadu godinu starom putu koji je spajao svet, koji je tada jedino postojao kao spajajući još pre hiljadu godina, pa se pitam - koliko je svetova kroz mene prošlo? čiji sam plod? čije seme? čija duša? i slična nedoumišlja. slični progonitelji koji se sukobljavaju, ne umiruju i vraćaju na početak. klize istim putem - do početka: šta je dom. gde je dom. ka čemu je dom. i uopšte o reči D O M.




možda tamo gde si “kao pušten sa lanca, kao lakši od vode” ili opet “tamo gde boli”. švedska je u lošem stanju. srbija je pod vodom. neko apokaliptično vreme. ovde se glasa već tri nedelje, što moram priznati nisam znala dok mi pre neki dan nije neka žena prišla na ulici sa flajerom glasaj - jer ti praviš razliku. odvratila sam - izvinite, ja ne glasam, iz principa. što bih? “posle ne mogu da se žalim” - kao što karling jednom reče. zabrinutost je velika, misle da će pobediti švedske demokrate, spekuliraju svuda po vozovima, univeriztetima, institutima, i u tim krugovima gde se stalno krećem. kažu mi - glasaj! - kažem - ne glasam, a mislim - ne boli me taj glas, ili ne-glas. štaviše - puca mi za taj glas.




u glavi su mi u stvari poplave. ako dođu u vranje, neću imati gde da se vratim, jer

poenta je vratiti se, “s jedne tacke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati.

bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš,

jer ne bi bio nigdje. a nisi nigdje ni ako imaš samo nju. jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne

voliš. a to nije dobro. treba da misliš, da čezneš, da voliš.” - dok trenutno me samo boli, dok sve tačke koje behu zemlja vatre - argentina, ararat - jermenija, šar-planina, sveti naum - samo su jedna tačka, ta koja boli. dok

šešir ne nosim. gitaru ne sviram. poezija me je zaboravila. i ja sam nju. vesti su vesti b92.




goran stefanovski je goran stefanovski, u londonu. brat mu verovatno - na putu.

ja u švedskoj. nespojivi, a spojivi - balkanci i balkanizovani. između svetova.

i poplavljeni. a nepoplavljeni - između svetova.

https://www.youtube.com/watch?v=nw0JEW5UNIQ

radostan dan, nacista i huligan

išla sam na selo pre neki dan. tražila posao u staračkom domu, koji je na, kraju se ispostavilo, ekološka kuća obrazovanih filozofa i antropologa koji pate od demencije i sličnih degenerativnih bolesti. udaljeni od civilizacije. žive u vili napravljenoj od specijalnih organski proizvedenih materijala. putovala sat vremena i hodala četrdeset minuta da stignem tamo. na kraju zovem. stigla na kraj puta, nema ni račvanja ni bilo čega. jednostavno - kraj puta. gledam levo - niska kućica okružena nekim procvalim drvećem. desno - neka visoka nalik na vilu kuća, tamno sivo obojena. kiša pljušti. gledam dalje. jednostavno kraj puta, nemaš gde da se makneš. i zovem:

halo viktorija je na telefonu. prohodala sam celu jernu. ne mogu nikako da vas nađem.

-opiši šta vidiš.

-kako bih opisala, ja sam na kraju nekog puta. vidim neku kuću nalik na vilu, tamno sivu. i - prekinuše me.

-hajde pokreni se.

pokrećem se.

-oh, pa mi ti vidimo noge. na kapiji si.

(kakva kapija, pitam se, sve je otvoreno)

-priđi još, sve te bolje vidimo. podigni glavu. vidimo te s prozora. ispred radimo moleraj.

i da, vidim da ispred rade neki moleri.

ne znam, nikada nisam u švedskoj stigla na kraj nekog puta. uglavnom sam nailazila na noviji i zaguljeniji lavirint. pogotovo nisam stizala u starački dom koji liči na vilu, a tek ne, što sam kasnije doznala, ekološku kuću koja služi kao starački dom. iskreno, nisam ni znala da je moguće imati ekološku kuću za stare. za stare su obično otpaci. a oni - rezervoari za antidepresive, pilule za spavanje, tablete za smirenje i slične uzročnike ne-zdravlja, sa malo fasadiranim efektima poput ublažavanje simptoma i bezmalo “rešenje” problema, što naravno samo je - bullshit, skitsnack, ili na našem rečeno - baljezgarija.

no, ušavši unutra bivam pozdravljena i dočekana. starački dom miriše. obično starački domovi smrde. obično u staračkim domovima ne bivaš dočekan. obično te samo posluže rasporedom sati, teško bivaš predstavljen ikome. meni je ponuđeno da sednem, da popričamo, pa da pođemo u razgledanje kuće. pitaju me odakle mi ideja da radim na selu i to još u staračkom domu. kažem da se radi o nostalgiji. da sam živela na selu devetnaest godina dok nisam došla u švedsku. a da sam onda počela da živim u gradu, gde sam ujedno shvatam posmatrajući njih slobodne, nasmejane i rukate, i usvojila neke gradske obrasce ponašanja - uštogljenost i slično, što pokušavam da prećutim. kažem uglavnom da mi je dosta grada. da mi je potreban odmor.

(čudno mi je, čudno je i njima - potreban mi je odmor, a tražim posao).

pitaju me koliko sam tu i kako je moguće da govorim ovakvim švedskim kakvim govorim, kažu govorim začuđujuće dobro. ni sama ne znam da im odgovorim, takvim švedskim sam jedino tada govorila do sad. mora da je uticaj sela. pitaju me da li znam šta je holizam, pošto je njihova vizionarska ideja holizam. kažem da je to ideja čitavoga zdravstva, ideja koje se jedva neko pridržava, koju je teško usvojiti. kažem i da sam učila filozofiju i da znam, mada da počinjem da se plašim da li ću uspeti da se prilagodim takvom ljudstvu kakvo je tu, osećam da me je stokholm ispio.

- kod nas nema lekova za spavanje, antidepresiva i slično. lekova za smirenje, takođe. nema genetski modifikovane hrane. sve što se jede proizveli smo sami, ili smo naručili organsko proizvedeno. i kuća je od specijalne drvne proizvodnje.

da, hranim se zdravo, razmišljam. i protiv sam upotrebe svakakvih lekova. no nisam navikla na praktičnu primenu toga, moje iskustvo sa staračkim domovima u potpunoj je suprotnosti s ovim što mi oni pričaju, kažem im.

- koristimo raznovrsna eterična ulja - kažu mi - kuvamo zajedno za starima. ministarstvo za proveru hrane nas je zamalo zatvorilo jer dozvoljavamo starima prilaz kuhinji. no nisu, postojimo još uvek, jer smo mi to opravdali voljom da ljudi iako su stari ne treba da budu limitirani, pogotovo ne jer su bolesni. da treba da osećaju i raspoznaju mirise uprkos degeneraciji, uprkos kongnitivnom stradanju.

klimam glavom na njihove tvrdnje. govore mi o radnim satima i da nema striktnih sati.

posve sam začuđena. nisam verovala da ovakva mesta postoje.

krećemo u obilazak i uvode me u radnu sobu. nema računara. kažu imaju arhivu koju dokumentuju starinski. kažu kako sve funkcioniše kako treba.

da, uvek sam verovala da sve može funkcionisati i starinski i da nema žurbe, kako nam je to predstavljeno medijski ili gde god, čak i na univerzitetu.

kažem ženi, verovatno budućem kolegi, da je moj san voditi takav život kakvim se tu živi, no da je ekonomska situacija jedina granica. kaže mi da je živeti ovako čak i jeftino, jer je ljudski. i pita me - šta misliš koliko košta živeti ljudski?

to se ne može platiti - odgovaram.

ubrzo shvatam da moram ići. ali ne zaboravljam da im ispričam kako sam dospela u švedsku. pričam kako sam rođena devedeset prve, a da je moj otac pre toga živeo u švedskoj. da je ceo moj život bio ispunjen idealom o švedskoj. zemlji najveće socijalne pravde. zemlja ljudskosti. zemlja ljudskosti, gde niko ne hoda etiketiran. zemlji koja je po mom ocu jedina gde možeš ostvariti svoj san. pričam i o filmu “mene ne poseduje niko” priči o bezuslovnoj ljubavi između oca i ćerke, švedske produkcije, da bih im bliže objasnila svoju privrženost ocu. ne usuđujem se da im kažem da moje shvatanje danas dve hiljade četrnaeste u stvari je da švedska nikada nije trebalo biti moj ideal.  shvatanje da je to zemlja gde nema socijalne pravde. zemlja u kojoj i nema puno ljudskosti, gde ama baš svako biva etiketiran. zemlja koja po mom ocu danas, i nije neka zemlja za ostvarivanje snova. no ne usuđujem se govoriti to, jer oni žive u mom u detinjstvu usvojenom idealu švedske. osećam to dok klimaju glavom na ono što sam izgovorila. ne usuđujem se jer vidim da su oni našli taj kutak koji je meni predstavljen kao ideal, a koji mi danas izgleda nedostižan. ko zna zašto, možda jer sam se navikla na grad gde se boriš i sam sa sobom i s drugima. gde živiš kako živiš - gledajući na sat, ustajući rano, ležući kasno ponavljajući iz dana u dan svoju besprekornu rutinu u koju kad zapadneš, teško je se oslobađaš.

shvatam da se moj ideal nije promenio, ali da možda nisam mu dorasla, jer sam nažalost postala građanin, bez obzira na neprekidni vapaj za selom i ustajala sećanja na neki prethodni život koji neprestano pokušavam da zataškam, a koga neprestano pobuđujem - seoski, priorodan.

odlazeći kažu mi da požurim jer moram stići na autobus koji prolazi na svakih sat vremena.

(o ne! razmišljam. tako je bilo i u mom selu. propustiš autobus i čekaš sat vremena ili više da dođe drugi. i molim se da stignem, jer mi je mrsko čekati još sat vremena. razmišljam kako tako nije u stokholmu jer autobusi prolaze na svakih sedam do petanest minuta).

bivam otpraćena čak do autobuske stanice što me zbunjuje. na autobusku dolazi neka starica. na licu joj vidim da je preživela moždani udar. paralizovana desna strana, ali ona i dalje govori.

-čekamo autobus. doći će, nadajmo se. nisu tako česti autobusi ovde, ali nadajmo se. lepa si. stvarno si lepa. mogu li da te pitam odakle dolaziš? takvih tamnoputih i lepih devojaka nemamo mnogo ovde. moram da priznam da si stvarno prelepa.

-oh, hvala vam. dolazim iz jugoslavije. a vi?

-ja dolazim iz nemačke.

-oh, lepo! (ne znam šta mi je, stalno se prenemažem ovom uzrečicom oh, koju sam inače usvojila i na srpskom).

-lepo? pa bilo bi lepo kad me ne bi svi smatrali nacistom, bez obzira što sam u drugom svetskom ratu bila tek dete i još uvek ne razumem što se uopšte ratovalo. ali nema veze, smatraju me nacistom svakako.

-ne znam čime bih se mogla pohvaliti kao srpkinja. da sam huligan možda, ko zna. no nemajte problem, svaka zemlja je prepuna nacista. nemačka je imala samo upečatljivog predstavnika. ima ih svuda.

-da, i u švedskoj. najslobodnijoj zemlji - smeje se podrugljivo.

-ne brinite, i sama sam doseljenik tako da znam o čemu govorite - odgovaram.

-nacista i huligan čekaju autobus zajedno - osmehuje se.

osmehujem se i sama. vidim autobus kako dolazi. osmehujem se i zbog toga. pogotovo jer kiša još uvek pljušti.

ulazeći unutra prolazi mi kroz glavu ideja holizma. videti celinu. videti čoveka kao jednu celinu. gledam u staricu i shvatam da ja, koliko god se deklarisala holistom prvo na njoj što sam primetila je da je imala moždani udar. videla sam ono patogeno. u holizmu je glavna ideja videti ono salutogeno.

treba raditi još puno, razmišljam i pitam se, zašto na primer  prvo nisam primetila da je obučena kao devojčica? zašto sam se odma dala na zaključivanje samo na osnovu toga što izgleda da je imala moždani udar? možda nije. ko zna šta se zbilo. autobus nastavlja. uskoro stižem na odredište, ne na kraj puta, no na noviji i zaguljeniji lavirint.

radostan dan, nacista i huligan.