Da.
Neophodno je pitati se da bi se znalo.
Neophodno je stalno postavljati pitanje ''zašto''.
Isto tako trebalo bi se naučiti čekanju i da odgovori ne dolaze tek tako, zdravo za gotovo. Ali dolaze zato što ih tražimo i tako prizivajući ih i ne isključujući ih iz našega aktivnog razmišljanja ponekad nam se čine kao epifanija. Prejako okarakterisavanje, ali svaki dugotrajni trud može da rezultira epifanijom - kad nas pukne kao flash.
Ponekad je mnogo lakše naći pitanje od odgovora, a ponekad je obratno. No kada je ljudsko telo u pitanju - u njemu sve ima svoje. I koliko god bilo teško znati tačan odgovor na pitanje šta nam je - imamo simptome koji nekada samo iziskuju promenu radara naših misli, nikakvo lekarsko, niti farmaceutsko tretiranje, jer - ''misli su materijalne''.
Naime, najsvežija bolest ovoga sveta i ovoga vremena je stres. Bilo da ste u zemlji u tranziciji, bilo da ste u visoko razvijenoj zemlji - stres ne napušta; zemlje u tranziciji iz straha da ne prežive sutra, a visoko razvijene zemlje da se ne vrate u juče. Pošto u središtu svega stoji materijalni profit, jedinka je zanemarena i vrlo se retko dotiče tema o duhovnom profitu. A šta uređuje njega?
U anatomiji smo svi manje-više isti, u fiziologiji isto. Potrebe su nam različite, ali se svi srećemo u jednoj tački - da i naša anatomija i naša fiziologija funkcionišu optimalno kako bi stameno dočekali sutra i mogli da i sami dostignemo tačku toga što je za svakog pojedinačno optimalno.
Kako ćemo reagovati na stimulanse iz spoljašnjega, a i unutrašnjega sveta naše same persone ponajviše zavisi od malih čarobnjaka u našem telu - hormona. Od konstruktivnih do destruktivnih. Vrlo je bitno napomenuti da svaki od njih može da bude i jedno i drugo i da, kakav će koji biti, zavisi prevashodno od onoga kako ćemo mi da se odnosimo prema sebi; svome telu i stanju svesti.
Za sav nedać i stradanje ličnosti, krah i malodušnost, odnosno kako ćemo sve preživljavati i proživljavati, kao što napomenuh gore, odgovoran je stres. Hormon stresa, ili kako ga mnogi nazivaju ''hormon smrti'' - kortizol, hormon je koji se luči u dugotrajnim stresnim situacijama i kao takav ima destuktivno dejstvo na organizam, a poprilično je poražavajuće što stalno ili konstantno stoji u interakciji sa drugim hormonima, a samim ti i drugim sistemima čovekovog tela. Počevši od toga da stvara rezistenciju, odnosno neosetljivost na insulin - hormon koji reguliše nivo šećera u krvi, čini da telo, ne znajući šta da radi s njim, stavlja znak pitanja pred njim koga svakodnevno obrađuje. I tako u stanju konfuzije gomila ga i taloži kao masne naslage i otuda nam prvi rezultat dugotrajnog stresa - debljina i najčešće salo oko stomaka. Bez obzira da li bi promenili način ishrane ili ne, rezultat bi bio isti, jer kortizol koji je uzročnik neosetljivosti na insulin - još uvek je tu i gladno čeka. Obustaviti ishranu u potpunosti nije rešenje, jer pored razgrađujućeg dejstva ovog hormona, nedostatak ishrane je samo dolivanje ulja na vatru i igranje u korist figure koja rame uz rame pleše s kortizolom - Tantosem.
U čitavoj svojoj borbi za dobrobit Tanatosa, kortizol umanjuje i funkcije našeg imunog, odnosno odbrambenog sistema, tako da telo u stanju napetosti nije u sposobnosti da optimališe svoju spremnost da stane na crtu narušavateljima homostaze i postaje podložno bolestima, a samim tim i oslabljuje. U slabosti smanjuje naš pun kapacitet da ispunjavamo svoje životne dužnosti i interkomuniciramo što sa okolinom, što sa sobom. Sama nemogućnost da oslušnemo svoje telo vodi ka smanjenju interesovanja i gubljenju seksualne želje, a kortizol kao katabolni hormon, hormon razgradnje, razvaljuje naše polne hormone. Kod muškaraca testosteron, kod žene proestrogene. Već narušeni ritam oslabljuje nas dodatno i sama manjkavost životnih radosti vuče nas dublje ka dnu. Koga bi trebalo okriviti?
Sada, kada je kortizol preuzeo kontrolu nad tim što nazivamo s v o j i m telom, ima svu slobodu da razrušava dalje. Osiromašeni, no još uvek dovoljno bogati kao njegova meta, hormon ljubavi, milovanja i vezivanja i kako neki naučnici veruju, hormon orgazma - oksitocin - umanjuje svoj anabolni, dakle konstruktivni uticaj i naše telo, svesno ili nesvesno, postaje podložno depresiji, a po nekim istraživanjima i zaboravljanju. Emotivno oslabljujući, oslabljuje se i hipokampus - telašce odgovorno za naše emotivne (de)asocijacije
S osvrtom na to da smo prepunjeni šećerima i da je sada naš hormon konstrukcije narušen, a depresija uzela maha, otvara se prostor za druge gladne patogene, tako da smo podložniji infekcijama i bolestima, od kojih je, kod žena najopasniji rak dojke, a s obzirom da tumori vole šećere, a kortizol im ih omogućava, odlična su urota protiv čovekovog uma i opstanka.
U traumi i gotovo obogaljen pojedinac, lošeg sna i u muci, gotovo bezizlaznih prognoza, oseća da mu se ceo svet ruši na glavu, ali
u istinu nije tako. To je ponajviše njegova predstava, jer u središtu njegovog mozga postoji jedan čarobnjačić, koga je još stari idealist Dekart nazivao središtem duše, ili trećim okom. Žlezdica koju nazivamo epifizom, a koja leži u bazalnoj gangliji za koju se smatra da postala prva u formiranju čoveka, a koja je na strani Erosa, luči melatonin koji je između ostalog noćni hormon, odnosno sintetiše se samo tokom noći, dok se danju oslobađa i aktivira pod uticajem sunca, odnosno samim tim što gledamo u sunce, jer u oku leži receptor za elektromagnetne talase koje dobijamo od zraka. Zašto je još taj čarobnjak bitan?
Jer njegova dejstva stoje u totalnoj suprotnosti sa efektima kortizola!
Osim toga što nam omogućava da razlikujemo dan i noć i da uspostavimo dnevni ritam, on radi za nas, za naš kvalitetan i dubok san, dela protiv razvitka kancerogenih ćelija jer deluje kao antioksidant, poput vitamina E i C, protiv razvitka degenerativnih stanja, kao što su npr bolesti kongnitivnih razmera - Alchajemer i Parkinsonova bolest, a veruje se da efektiviše suživot na polju ljubavi i seksualnosti i da ima tzv. antistarosno dejstvo.
No, bez obzira kuda nauka stiže sa proučavanjem ovoga hormona, vrlo je bitno postaviti smernice umu.
Ako je Dekart pre gotovo pola veka ''tek'' refleksivno okarakterisao epifizu središtem duše, znači da je nauka danas 500 godina iza tek hipotetički postavljene tvrdnje. Ako se vodimo mišlju da melatonin ima antistarosno dejstvo, možemo verovati da je epifiza uistinu središte duše, jer duša je takva kakva jeste - nepodložna i odoleva. Ako uređuje naš san, čini nas odmornima, a samim tim i spremnima za pohod u nove pobede, za bolju duhovnu nadogradnju! A biti duhovno obogaćen jednako je stanju ''biti u snazi da...'' i ne predavati se. Ne predavati se u muci i ne biti podložan. Zato je vrlo bitno kako ćemo misliti. U šta ćemo se upustiti, na poboljšanju kakve energije ćemo raditi.
Uostalom - dovoljno je samo razmišljati kad i u kom trenutku u čiju korist i za koga radimo: za zaljubljenika u Tantos ili u zaljubljenika u Eros.
A to je do nas - jer, kao što rekoh gore, i kao što je Behterev rekao ''misli su materijalne''.
Neophodno je pitati se da bi se znalo.
Neophodno je stalno postavljati pitanje ''zašto''.
Isto tako trebalo bi se naučiti čekanju i da odgovori ne dolaze tek tako, zdravo za gotovo. Ali dolaze zato što ih tražimo i tako prizivajući ih i ne isključujući ih iz našega aktivnog razmišljanja ponekad nam se čine kao epifanija. Prejako okarakterisavanje, ali svaki dugotrajni trud može da rezultira epifanijom - kad nas pukne kao flash.
Ponekad je mnogo lakše naći pitanje od odgovora, a ponekad je obratno. No kada je ljudsko telo u pitanju - u njemu sve ima svoje. I koliko god bilo teško znati tačan odgovor na pitanje šta nam je - imamo simptome koji nekada samo iziskuju promenu radara naših misli, nikakvo lekarsko, niti farmaceutsko tretiranje, jer - ''misli su materijalne''.
Naime, najsvežija bolest ovoga sveta i ovoga vremena je stres. Bilo da ste u zemlji u tranziciji, bilo da ste u visoko razvijenoj zemlji - stres ne napušta; zemlje u tranziciji iz straha da ne prežive sutra, a visoko razvijene zemlje da se ne vrate u juče. Pošto u središtu svega stoji materijalni profit, jedinka je zanemarena i vrlo se retko dotiče tema o duhovnom profitu. A šta uređuje njega?
U anatomiji smo svi manje-više isti, u fiziologiji isto. Potrebe su nam različite, ali se svi srećemo u jednoj tački - da i naša anatomija i naša fiziologija funkcionišu optimalno kako bi stameno dočekali sutra i mogli da i sami dostignemo tačku toga što je za svakog pojedinačno optimalno.
Kako ćemo reagovati na stimulanse iz spoljašnjega, a i unutrašnjega sveta naše same persone ponajviše zavisi od malih čarobnjaka u našem telu - hormona. Od konstruktivnih do destruktivnih. Vrlo je bitno napomenuti da svaki od njih može da bude i jedno i drugo i da, kakav će koji biti, zavisi prevashodno od onoga kako ćemo mi da se odnosimo prema sebi; svome telu i stanju svesti.
Za sav nedać i stradanje ličnosti, krah i malodušnost, odnosno kako ćemo sve preživljavati i proživljavati, kao što napomenuh gore, odgovoran je stres. Hormon stresa, ili kako ga mnogi nazivaju ''hormon smrti'' - kortizol, hormon je koji se luči u dugotrajnim stresnim situacijama i kao takav ima destuktivno dejstvo na organizam, a poprilično je poražavajuće što stalno ili konstantno stoji u interakciji sa drugim hormonima, a samim ti i drugim sistemima čovekovog tela. Počevši od toga da stvara rezistenciju, odnosno neosetljivost na insulin - hormon koji reguliše nivo šećera u krvi, čini da telo, ne znajući šta da radi s njim, stavlja znak pitanja pred njim koga svakodnevno obrađuje. I tako u stanju konfuzije gomila ga i taloži kao masne naslage i otuda nam prvi rezultat dugotrajnog stresa - debljina i najčešće salo oko stomaka. Bez obzira da li bi promenili način ishrane ili ne, rezultat bi bio isti, jer kortizol koji je uzročnik neosetljivosti na insulin - još uvek je tu i gladno čeka. Obustaviti ishranu u potpunosti nije rešenje, jer pored razgrađujućeg dejstva ovog hormona, nedostatak ishrane je samo dolivanje ulja na vatru i igranje u korist figure koja rame uz rame pleše s kortizolom - Tantosem.
U čitavoj svojoj borbi za dobrobit Tanatosa, kortizol umanjuje i funkcije našeg imunog, odnosno odbrambenog sistema, tako da telo u stanju napetosti nije u sposobnosti da optimališe svoju spremnost da stane na crtu narušavateljima homostaze i postaje podložno bolestima, a samim tim i oslabljuje. U slabosti smanjuje naš pun kapacitet da ispunjavamo svoje životne dužnosti i interkomuniciramo što sa okolinom, što sa sobom. Sama nemogućnost da oslušnemo svoje telo vodi ka smanjenju interesovanja i gubljenju seksualne želje, a kortizol kao katabolni hormon, hormon razgradnje, razvaljuje naše polne hormone. Kod muškaraca testosteron, kod žene proestrogene. Već narušeni ritam oslabljuje nas dodatno i sama manjkavost životnih radosti vuče nas dublje ka dnu. Koga bi trebalo okriviti?
Sada, kada je kortizol preuzeo kontrolu nad tim što nazivamo s v o j i m telom, ima svu slobodu da razrušava dalje. Osiromašeni, no još uvek dovoljno bogati kao njegova meta, hormon ljubavi, milovanja i vezivanja i kako neki naučnici veruju, hormon orgazma - oksitocin - umanjuje svoj anabolni, dakle konstruktivni uticaj i naše telo, svesno ili nesvesno, postaje podložno depresiji, a po nekim istraživanjima i zaboravljanju. Emotivno oslabljujući, oslabljuje se i hipokampus - telašce odgovorno za naše emotivne (de)asocijacije
S osvrtom na to da smo prepunjeni šećerima i da je sada naš hormon konstrukcije narušen, a depresija uzela maha, otvara se prostor za druge gladne patogene, tako da smo podložniji infekcijama i bolestima, od kojih je, kod žena najopasniji rak dojke, a s obzirom da tumori vole šećere, a kortizol im ih omogućava, odlična su urota protiv čovekovog uma i opstanka.
U traumi i gotovo obogaljen pojedinac, lošeg sna i u muci, gotovo bezizlaznih prognoza, oseća da mu se ceo svet ruši na glavu, ali
u istinu nije tako. To je ponajviše njegova predstava, jer u središtu njegovog mozga postoji jedan čarobnjačić, koga je još stari idealist Dekart nazivao središtem duše, ili trećim okom. Žlezdica koju nazivamo epifizom, a koja leži u bazalnoj gangliji za koju se smatra da postala prva u formiranju čoveka, a koja je na strani Erosa, luči melatonin koji je između ostalog noćni hormon, odnosno sintetiše se samo tokom noći, dok se danju oslobađa i aktivira pod uticajem sunca, odnosno samim tim što gledamo u sunce, jer u oku leži receptor za elektromagnetne talase koje dobijamo od zraka. Zašto je još taj čarobnjak bitan?
Jer njegova dejstva stoje u totalnoj suprotnosti sa efektima kortizola!
Osim toga što nam omogućava da razlikujemo dan i noć i da uspostavimo dnevni ritam, on radi za nas, za naš kvalitetan i dubok san, dela protiv razvitka kancerogenih ćelija jer deluje kao antioksidant, poput vitamina E i C, protiv razvitka degenerativnih stanja, kao što su npr bolesti kongnitivnih razmera - Alchajemer i Parkinsonova bolest, a veruje se da efektiviše suživot na polju ljubavi i seksualnosti i da ima tzv. antistarosno dejstvo.
No, bez obzira kuda nauka stiže sa proučavanjem ovoga hormona, vrlo je bitno postaviti smernice umu.
Ako je Dekart pre gotovo pola veka ''tek'' refleksivno okarakterisao epifizu središtem duše, znači da je nauka danas 500 godina iza tek hipotetički postavljene tvrdnje. Ako se vodimo mišlju da melatonin ima antistarosno dejstvo, možemo verovati da je epifiza uistinu središte duše, jer duša je takva kakva jeste - nepodložna i odoleva. Ako uređuje naš san, čini nas odmornima, a samim tim i spremnima za pohod u nove pobede, za bolju duhovnu nadogradnju! A biti duhovno obogaćen jednako je stanju ''biti u snazi da...'' i ne predavati se. Ne predavati se u muci i ne biti podložan. Zato je vrlo bitno kako ćemo misliti. U šta ćemo se upustiti, na poboljšanju kakve energije ćemo raditi.
Uostalom - dovoljno je samo razmišljati kad i u kom trenutku u čiju korist i za koga radimo: za zaljubljenika u Tantos ili u zaljubljenika u Eros.
A to je do nas - jer, kao što rekoh gore, i kao što je Behterev rekao ''misli su materijalne''.
