Jutro, ili predzorje, kod kuće sam, jesam li?

Kod kuće sam.
Ne znam tačno koje je doba noći, možda predzorje. Ne liči da je jutro, a ne liči doduše ni na mrkli mrak. Neka razblažena varijatna tople sive, i meki vrcaj vetra pokušavajući da ga načujem, sve se više gubi. Da, vreme je posve mirno, u januaru, plus sedamnaest. Tek po koji šum u sobi, kao od nečijih laganih koraka, priviđam i pokušavajući da se setim jednog vrlo bitnog telefonskog broja nervozno se plašim da sam ga zaboravila i užurbano meškareći se po krevetu sećajući ga se, zagledavam se: ka mom licu okrenuta neka ružna leđa i, mrštim se. Sećam se broja. Broj je tu. Počinjem da se smejem i šapućem - nnn... a leđa preko puta kao da počinju da govore. Mršteći se opet, nedrage volje pokušavam da se ne mrštim, da pokažem bar malo poštovanja prema tome s čime delim krevet. Ovaj, s kime.

Smišljajući prikladan pozdrav za dobro jutro skupljam snagu u sebi i, odmotavajući od ejmi wake up alone mislim koliko je dragoceno buditi se sam ukoliko već ne možeš se probuditi pored onog pored koga bi se budio. Ako takav postoji. A uvek postoji. Mora postojati. Ako ne postoji - čemu onda majčinstvo, očinstvo, samo da bi se dete sklepalo? Ne verujem. Tako isprepletanih misli govoreća leđa okreću mi glavu i s osmehom me pozdravljaju - dobro jutro, ljubavi - ili nekom sličnom frazom. Od velike nevažnosti izgovorenog doduše i samih reči pokušavam da progutam misli o tome kako bih najradije odgovorila - ajde skupi stvari i idi kući svojoj, nisam neki materijal za druženje ujutru. Gutajući promišljeno odgovaram nešto ne pamtim šta, ustajući, gole kože, smrzavajući se (uvek se smrzavam kad mi se dešava nešto što ne želim, čak onda i kad želim, jer ne mogu da verujem da mi se to dešava). Prilazim da uključim grejalicu i stavim kafu. Dok se skuva imam običaj da obavim nuždu, operem zube, stavim koji zalogaj usta i pozdravim sebe kako god mi to pasalo, ako mi paše išta. S obzirom da sam u stanju kad se ne budim sama čini mi se da reagujem totalno kao neka drukčija. Čini mi se da ovog puta i pazim da mi se mlaz pišaće ne čuje, jer što bi iko čuo kako ja pišam?

čudan glas iz sobe neobično se javlja i kaže - neprijatno ti je da pišaš preda mnom? pa dušo zar nećemo živeti zajedno do kraja zauveka?

otežavajući mi želucu, i u konfuziji ne želim da mislim na šta sam se zavetovala. Otvaram vrata - ne, što bi mi smetalo da pišam pred tobom?!

Nastavljam da pišam, najduže mokrenje u životu - mislim i shvatam da u toku jednog mokrenja možeš rešavati niz problema, matematičkih, kao na primer u ovom slučaju koliko se već dugo budim s ovom osobom, zaključak prvi put, ili bilo kojih drugih problema, na primer problema zavetovanja, prevelike želje za tim da se zavetuješ nekome. Da postaneš pripadan. Ili kako izaći iz situacije kad se ipak probudiš s nečim s čim nisi želeo ni zaspati, ovaj s nekim s kim nisi želeo ni zaspati, a ipak si zaspao, zbog dosade, ili čega već. Možda iz niske pobude da ne budeš sam.

Glas nastavlja, komentariše nešto kako voli što pijemo isto gorku kafu. I kao šta bih da mi spremi za doručak, da li bih htela koju muziku slušati sada, i šta ćemo raditi u toku dana.

Još uvek na wc šolji pomokrena iako ne volim da odgovaram, odgovaram nešto, opet se ne sećam šta, ne sećam se uopšte ni da li odgovaram, dok taj neprikosnoveni glas ne prestaje da priča: ti si žena mog života, sve što sam tražio u jednoj ženi. Žena zmaj.

Odgovorila bih mu - je l’ to možda zbog tvog snošaja a mog nesnošaja noćas ili kad već, ili što te ne obavezujem oko sebe?

hm, nepametno je odgovarati tako, pa zaćutah opet. U stvari ne znam da li išta izgovaram iako govorim. Ne znam ni šta odgovoriti, teško je uveravati ljude da seksualnost nema veze s ljubavlju. Na usnama mi je onaj broj i prošaputala bih nnn... no zapitkivaće me. Pitanja je najbolje izbegavati naročito ako dobiješ piznanje da si žena nečijeg života, jer odgovor direktnim udarcem razbija iluziju.

Ustajem sa šolje i gledam to mlako telo. Omalo. Pitam se ćuteći: oh bože, na šta si se opet zavetovala, pa zar s ovim da se budiš svakoga jutra?

Doručak gotovo spremljen. Kafa skuvana, čeka. Pripaljujem cigaru. Razmišljam - da sam htela hotelsku uslugu i da me iko opslužuje otišla bih u hotel, ne bih došla kući. Odjednom

čujem glas kako svedoči o nekom nesrećnom detinjstvu, kako je mnogo puta bio nečujen i ostavljen. Ne bi hteo da to i ovoga puta bude. Glas počinje da plače. Plačom koji se pretvara u vrisak. Pomahnitalo pruža ruke i počinje se udarati po licu i celom sebi čupajući umršenu, umašćenu kosu. Suza i suza i suza i lice počinje da crveni vrišteći - nećeš me i ti valjda ostaviti, molim te nemoj da me ostaviš. Glas prilazi ogledalu i plačući govori - vidi, nikada nisam bio ovako ružan! kako sam mogao postati ovakakv debeo i ružan?

Govorim utihnula - oh, prestani da se zavetuješ!

Ljudskost ili pristojnost ne dozvoljavaju mi ustati i išutirati ga. Išutirati ga jer pati iz nekog verovatno bezveznog razloga ili išutirati ga tek tako neopravdano, ili jer za sebe nemam opravdanje, ili iz bilo kakvog razloga. Gledam ga. Nastavlja kako ne bi trebalo da ga ostavim jer ljubav je jedini pokretač, ljubav koja će nas održati, ljubav! odlučio je da me voli. Nit unezverena nit neuzverena posmatram. - Izvini sto nisam mogao da ti pružim strastvenu noć, ja ne mogu da budem strastven prema ženi koju volim. To je za mene greh! ko zna kakva si ti onda ako to za tebe nije greh! Unezverena, mislim kako ovo mora biti Frojdov neurološki rascep ili slični poremećaj, neka devijacija ili deformitet. Svakako, inače ne bi stigao do mene. Sve što do mene stigne, dođe kao neka vrsta zadatka. Kao neka vrsta lekcije da bih se srela sa sobom. Da bih možda odredila ko sam, kakva sam. kakva ne želim biti?

- Nije ljubav što izabereš da je ljubav no što tebe izabere da si ljubav, a ti to ne možeš da pobediš. Ne možeš da ga se oslobodiš. - pokušavam da ga oslobodim mene same. ili njega samog. ili oboje.

Grcajućeg posmatram ga. Ne odgovaram ništa dalje. Tada je najbolje ćutati. I sam ne odgovara ništa. Omalen i mlak. Pomalo ženskast. Kako izgleda kazuje podosta o tome kako govori. Ne bih mu umela nataknuti još koji pridev, mozda nedovršen. Nastavlja. I takav u bolu zaluđen govori o kojekakvim krivicama, krivcama pohote - nisam ja kriv što ti nisam dorastao, što nisam obdaren pa da i ja budem čovek tvoga života. Tvrdi nešto. Gotovo da sam isključena. Umorna da lečim. Dovoljno mi je bolesti na poslu. U glavi mi odzvanja broj. Prošaputala bih opet: nnn … a prisetih  se nekih plemenitih reči jednog plemenitog muškarca kako je bolje ucrneti od samoće, nego crvljosati. Biti mlak.

Iako isključena, posmatram još uvek. Glas se sklupčao na krevetu i podrhtava mu koža. Nekako u jezi, kao oboleo, zatvara oči. Kao da počinje da spava. Ili počinje da se pravi da spava. Osluškujem kako diše. Uspavljuje se.

Odmotavam film kako sam uopšte tu završila. U tom krevetu. S njim. Sinoć sam stigla iz Stokholma. I on je stigao odnekud. Znamo se od ranije. Poprilično dobro se znamo. Ovo je trebalo biti neka vrsta kratkog odmora, da danem dušom. No neće mir kad ga ti hoćeš, nego kad on hoće.  A umeće upoznavanja: budi kakav god nisi, jer sto jesi zastrašuje, njegov moto. Moj moto: budi kakva god jesi, pa i da zastraši dobro je, dokle god se ne pretvori u licemerje. Kako god, nije mi se činio mlakim. No one ružne cipele koje nosi, kratki i debeli prsti - morali su svedočiti o mlakosti. Uvek pogrešim kad zažmurim na iskustveno potvrđena saznanja. A i domali prst - zašto ga uvek ignorišeš?! nastavljam da se pitam. Negde u nekoj pozadini misli odzvanja mi broj.

Vidim da se sunčevi zraci pomaljaju kroz rupice roletne. Mislim kako je lepo izaći rano ujutru i dozvoliti sunčevom zraku tvoje zemlje za kojom vapiš, da te oprlji. Kod kuće sam. Srbija je. Tražeći mantil navlačim na sebe šta god. U koraku uzimam cigaru i upaljač, telefon. Kafu. Otvaram vrata, sunce se lepi za moje obraze, gotovo da zaslepljuje. Kuče me pozdravlja, shvatilo je da sam tu. Vrti repom. Verovatno veruje da će ovih dana dobro jesti. Mačke mi se motaju oko nogu. Nežnost. Uvek smo bili neprikosnoveni životinjari. Gledam u telefon. Ruka mi podrhtava. A i ovaj telefon je čudak neki s tipkama sa strane, pa mi dodatno otežava. Pokušavam da okrenem broj. Uzbuđena, osećam srce kako će mi iskočiti, uvek mi je tako kad znam da dobru stvar radim dobro, samo iz razloga sto se plašim da bih je uradila loše. Loše je raditi dobre stvari loše, na kraju postanu i same loše. Uspevam da ukucam broj. Kao da me dodatno košta da pritisnem zelenu slušalicu. i pritiskam je mrmljajući kako mi se ništa neće desiti. ne bi trebalo. Možda neki brzi skok šećera u krvi. Klik.

Prislanjam telefon na uvo, čekam da zvoni. Da odgovori:

-Telekom Srbija, pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo vas pok… - bacam telefon. Bacam cigaru. Skrhana gotovo. Ulazim u sobu:

-Alo, aj ustaj, kupi prnje. Nisam neki materijal za druženje ujutru ili bilo kad. Nije ljubav sto izabereš da je ljubav no što tebe izabere da si ljubav, a ti to ne možeš da pobediš. Ne možeš da ga se oslobodiš.

A glas spava. K’o zaklan.