istinski

vrlo sam iznošena. vrlo sam povređivana. čini mi se da kako vreme prolazi, kako stalno promašujem, kako stalno mislim o leku za moje bolje, čini mi se, da samo skidam kraste s tela. s vazduha od koga živim, s vazduha u sebi, oko sebe. s vode, s voda. s duše. pa i s duha, koliko god gledala da ga očuvam. no i on se prlja dok prljaš telo, dok zaboravljaš dušu. i ne mislim na one pričice - prljam telo seksajući se, prljam telo svakojako - prljam telo samim tim što ga navikavam na čistoću. samim tim što ga hranim novajlijskom, pasterizovanom, filtriranom hranom. i dok pokušavam da zažmurim na sasvim čudne misli u tiku koji me opominju - ne treba tako, to nije ispravno, kajaćeš se, dohodam nazad i pokušavam da se opravdam - kako god uradila kajaću se. kao da me je nečim neko udario u tintaru pa izbegnem da sebi postavim pitanje - alo, ako znaš da nije ispravno, zašto onda uopšte i činiš? (takva pitanja sa zadovoljstvom se izbegavaju; demoni lijepo plešu tango).

učim se da plivam. u stvari nikada nisam naučila da plivam. u stvari jednom jesam, ali sam mislila da još učim pa, dok sam tada misleći, učila, pokušavala sam da pronađem dno i kad sam shvatila da ga nema ... potonula sam. sada znam kakav je osećaj kada se tlo pod nogama gubi. nije lepo. činilo mi se da ću umreti. spasio me je jedan kome sam se svidela. učenje plivanja obavezno je propraćeno slučajem davljenja.
učenje plivanja međutim nije uvek propraćeno slučajem davljenja u vodi. možeš se daviti u sebi, van sebe. možeš se neobično daviti i u drugima. možeš izazvati druge da te dave. možeš izazvati sebe na davljenje.
možeš, i izgleda da se kad-kad nametne da moraš. šta bi život bio bez moranja?! jer ako se suština sastoji u spoznaji moraš uraditi ono što možeš. treba uvek uraditi i ono sto možeš i ono što moraš. ono što moraš - moraš. takav je život - jeben.

činjenica da uvek ćeš biti kriv, nepobitna je. čovek je uvek kriv, nikad nevin. kriv je i onaj čija je majka pomislila krivo dok ga je nosila u stomaku - karađoz, pametan čovek. to je jedino čega se sećam u vezi sa njim. 

maštarski, poprilično pesnički, nada da svakom lavirintu moguće je naći izlazna vrata, ne popušta me.
a kako bi drukčije bilo moguće živeti ako se ne bi živelo nadom? zvuči mlako, no život je jedino nadom moguć. nisu me naučili drukčijem izboru, nisam se naučila dručijem izboru. jer dok ti je loše, dok si pakleni nesrećnik nadati se smrti, previše je kukavički, a i nije zanimljivo. previše je lako. jer s tim okončavaš - k o m p l e t n o.
a jesam se učila. pokušavala sam da je ubijem, da je umrtvim. da je postrojim sa smrću. i jesam joj zadala poslednji udarac, učila sam od kjerkegora. oh bože, učila sam od svakakvih stranaca, jer nestrancima nisam uspela pokazati put do sebe. uglavnom taj put i nije neophodno pokazivati, nego hajde - učili su me i socijalizaciji. a prošla sam i prolazim!jedino kroz desocijalizaciju. i dan danas.
a uvek je tako - u neumeću pokazivanja, a i umeću pokazivanja pogrešnim bićima gde obavezno to umeće loše se kontekstuališe uvek strada onaj koji hoće da pokaže. i kriv je taj - pokazivač. krivicu je nemoguće zalečiti. sve ostalo je floskula. prati te. i uvek će. javiće ti se makar i dok spokojan vodiš ljubav sa svojom ženom.

čini mi se da živim u kojekakvoj paskvili. neprestano se pitam otkud ja u prosto ovakvom životu. neka čudna duša se usadila u mene, ko zna šta je sve radila u prethodnim životima, kad ja svesno nadrljavam u hiperkinetičkom poremećaju, ADHD na engleskom.

no! pokušavam da shvatim mnogo što šta, i zašto je uvek moguće dosegnuti, osvojiti pravo posle dostignutog, osvojenog krivog? mora li biti čist počivati na osnovi da si prvo bio uprljan?

davim se. istinski se davim.
i tačno znam kako je dok plivajući ne osećaš dno.

ovako je mnogo gore, jer se ne vidi da se daviš, i nema spasilaca. ako ih ne dozoveš. 
a ja sam slaba na dozivanje. 
ćutanje je nebeska kategorija.

samoća samoćom, muzika muzikom, nešto nečim, i tako dalje

imaju običaj ljudi da se mešaju u tuđu samoću, odluke. zanemarljivo. oslobađam se. lažem. neophodno je lagati. neophodno je umeti biti sam. moram se navikavati da je čovek u svim oslobađanjima sam.časova je 02-02 ujutru. mislim na nikolu. ne znam ima li potrebe. nema potrebe. ali ja s potrebom nisam umela prikladno sarađivati nikad. mislim na svoju pesmu 'ti si ključ čija su vrata moja ili ja sam ta vrata'. znam ko su vrata. trudim se da ne pomišljam da je ključ nikola. a uvek mi se čini da jeste. lako sarađujem s tim što mi se čini. teško sarađujem s onim što uistinu je.pokušavam da stvorim novu pjesen. nove pjeseni nigde. činjenica je što moje pjeseni zavise. one su zavisne. i čine mene zavisnom. kad ih nema sumnjam. nije lepo sumnjati. sumnja otvara pitanja koja ugrožavaju lepote. mada i u njima postoji lepota. ali takva da te pogubi.fali mi čovek. čovek u kome ću da se ogledam. u solarisu kaže lem da svetu nije potrebna pobeda, kaže da mu je potrebno ogledalo. u stvari je bitno ne biti sam. ali ogledalo je moj najčešći ocenitelj. u njemu nisam više sama. plašim se da ludim. uistinu se plašim da ludim. hvatam sebe u razgovoru sa sobom samom. odgovaram na nikad postavljena pitanja. nažalost. odgovaram možda na pitanja koja se sama javljaju u mojoj glavi, oglašavaju! neumitno. grozno je, ali nikad dozvana pitanja čine život zanimljivim.stvorena niotkud.ne znam iz kojih razloga.prolaze ljudi, plešem. beli chardonney. donose mi još belog chardonney-a. ne znam što, nisam naručila. slušam muziku i pitaju me što sam sama. zar je čoveku potreban čovek da bi slušao muziku? muzika ima namenu, da je osećaš. ljudi teško razumeju ljude koji osećaju muziku. startuju me i pitaju da li sam sama. kakve veze ima? kažem da ja uvek putujem sama. ne sumnjam da ću uopšte u životu biti sama. teško mi je, ali čini mi se da je to moje neko blisko odredište. čak se i plašim što će nena i toni doći za koji dan. pitam se kako ću s njima. zaboravila sam kako je to s ljudima. čovek uvek nešto hoće, a onda ne zna šta će s tim.
05/08 - Ohrid, jazz blues kaffe



pokušavam da se ne osećam praznom. osećanje napuštenosti mori me, iako mi prizvuči da nisam napuštena. ljubav bliskih čini mi se nedovoljnom. potrebno mi je srastanje, podjednako nostalgičan muškarac. i više nostalgičan. jug je moja stanica. osećam to. no na jugu me uglavnom niko nikad ne čeka. ili su me zaboravili, ili me ne poznaju. ili me ne prepoznaju.ne znam da li bi me išta uspelo trgnuti iz potištenosti. nisam ni srećna, ni nesrećna. ni prizemna, ni poletna. samo ravna linija. počinjem da sumnjam u sebe. potrebno mi je da neko prekine ovo mirno more. da se izbavim iz praznine. ili da pijem ili da spavam, to bih radila. a ne radi mi se ni to, ne radi mi se ništa konkretno. ležim i zurim u jednu tačku. nonšalantno posmatram šta da obučem. čini mi se da mi je svejedno. ležim i jedva da razmišljam. ne znam šta mi je činiti. previše je prazno, ne želim se predati toj prikazi, a predajem se. i duboko mi je krivo. nikola nije došao i neće doći. verovatno nikada neće doći. iluzija je predugačka, preširoka, preduboka. ideja o njemu poprilično uvećana. s obzirom na dugogodišnje trajanje biće mi potrebna jedna mala večnost da zaboravim, a s obzirom da je zaborav uslovan neću zaboraviti. čovek zaboravlja samo ono što mu nije potrebno. čovek zaboravlja ako hoće.

04/08 Stari grad



puno ljudi, čuje se zov. otvoreno. voda od boga. ima smisla. sedim sama. kad-kad dođe konobar da mi pomogne oko interneta koji kod mene ne funkcioniše. sunce prži- lepo mi je. jug je.
mislim na ljude. mislim na nenu, kad da joj kažem da dođe - pomalo se plašim da mi se ugrozi samoću. mislim na nikolu i šta bi bilo da je ovde i koliko bi moja odluka da budem sama bila ugrožena i koliko bi to stresa u mene unelo. njegove zapovesti, hronična određenost, determinizam, fundamentalizam u odanosti. mislim koliko bi me nerava koštao. ne valja plaćati nervima. svaki čovekov nerv liči na ćeliju univerzuma, čitala sam. to mora da je neka čudna sudbonosivost. čovek - nerv univerzuma. neko ga onda misli. neko ga određuje. teško je i mučno misliti tako, ali ima smisla. to može voditi ka pomirenju s ništavnošću, teškoj smernici bivanja - ili-ili.
ovde su ljudi stalno zajedno. pokušavam da smislim njihove razgovore, dok u rajskom paklu komuniciram sama u sebi, sa sobom. ko zna koliko je u stvari viktorija u meni.
ja razumem ljude, koliko se prekrivaju, koliko se plaše. verovatno mi je i zato teško biti s njima.ne znam šta bi im sve trebalo reći, a ne uprskati, učiniti da te ne promene. uglavnom je volja za dubinu retka. to je jedan od mojih krstova. slojevita sam. teško mi je da se rasparčam, otvorim sloj po sloj.
ipak se najlepše osećam ovakvom. s olovkom.
ponekad joj i ne govorim, sama govori. moja je ruka samo vozi. možda olovke imaju dušu. grafitne su. grafit je od karbonata, ugljenika. bez ugljenika nema čoveka. ugljenik glavni sastojak ugljenih hidrata, bez ugljenih hidrata mozak gubi svoju funkcionalnost. u mozgu je duša. ko zna - možda ova olovka stvarno ima dušu.
ili joj je upravo dajem.
sećam se nečeg ''mehanizam sveta je suviše složen za prostodušnost ljudi''. to mora biti objašnjenje za moje nemire.

04/08 Bar Kadro



http://www.youtube.com/watch?v=WXPDoiL6O6E