u mojoj zgradi ima nas dvoje koji vidno navijamo za argentinu. on, koji razapinje belo plavo žutu zastavu na balkonu kad god argentina igra, i ja, koja izlazim da vidim da li ju je razapeo. on koji je tih, a argentinac, i rođen u švedskoj, četrdesetogodišnjak, i ja, koja nisam rođena u švedskoj, koja sam rođena u srbiji, a koja sanja o argentini. on koji navija u tišini, i ne čuje se nikad, i ja koja kad argentina ima šansu za gol, radujem se i pre no što ga je dala, jer podsvesno verujem u njenu nadmoć. on koji kad argentina postigne gol, ne znam šta radi, ne čujem ga, i ja koja skačem od sreće, tako da me verovatno ceo okrug čuje, i gotovo se rasplačem kao da se radi o kojekakvom uspehu koji kao da je i moj (iako nema ama baš nikakav značaj za život koji vodim).
večeras ga srećem i na sto metara ga pozdravljam:
-eeeej argentino, (dižem ruku i stežem je u pesnicu, trčim ka njemu) - pobedili smo. razbili smo!
sasvim začuđen:
-da, ali biće teško protiv nemačke.
-nema teško, šta teško, ove godine ne može niko da nas pobedi. najveći smo.
-biće svakako teško. (kao radostan, s nekim poluosmehom)
-nema teško za nas! nego gde ti je zastava?
-gore je, duva je vetar i gotovo da je sakloni.
-juce sam mislila šta li radiš, navijaš li, gledala da vidim da li je zastava na balkonu, nema je. a kad pobedismo počeh da plačem.
-da plačeš, što da plačeš, nema potrebe za tim.
bez reci ga gledam a jos uvek uzbuđena.
-pa hoćeš li obesiti zastavu da je slikam dok visi, nasred švedske?
-hoćeš odmah ili kad hoćeš?
-pa ujutru bih, a može i sad, a izlazim za posao u 6 sati.
-e u 6 sati ujutru biće razapeta!
-e odlično! navijamo trinaestog iz petnih žila! da?
okrenu se i ode. bez reči.
razmišljam da izadjem na balkon i gvirnem da li visi. ne usuđujem se, jer šta ako ne visi. verovatno se pita šta li mi je pa govorim mi o sebi i argentini. možda ne zna da daljine iako su varke lepo je diviti im se. iako dom je relativan pojam, moguće ga je imati, makar maštajući.
čekam da dodje jutro i da stavim u album još jedno obeležje argentine, sada uživu zastavu.
i sunce argentine. nasmejano. raštrkanih zrakova.
i nastaviću da mislim da li se još pita zašto kažem mi o sebi i argentini. verovatno će pomisliti da sam luda; nije mi dosta što sam pola pola i što imam dve majke zemlje i treću u kojoj živim. verovatno će da misli šta će mi i argentinski pored ova tri identiteta koja imam.
verovatno jer mi nikada ništa nije dosta. verovatno jer mi treba onoliko identiteta koliko viktorija u meni ima.
verovatno jer nema nijedne posebne odrednice koja je poslednja. o čemu verovatno neću ikada stići pričati s njim, dok
ću čak možda i sagorevati u ludilu.
možda ću mu ipak reći da ujutru u 6 sati posao kojim se bavim leži u marijinom dvorištu, na petom spratu, odeljenju dolinsko selo gde leže mentalno oboleli ljudi.
verovatno će mu tada biti sve jasno, i prestaće da se pita. šteta što mu neću stići ispričati o beatris o kojoj brinem, a koja boluje od nostalgije, za svojom nemačkom.
čovek koji radi na psihijatri, i koji brine o nostalgičarima. da, biće mu jasno.
večeras ga srećem i na sto metara ga pozdravljam:
-eeeej argentino, (dižem ruku i stežem je u pesnicu, trčim ka njemu) - pobedili smo. razbili smo!
sasvim začuđen:
-da, ali biće teško protiv nemačke.
-nema teško, šta teško, ove godine ne može niko da nas pobedi. najveći smo.
-biće svakako teško. (kao radostan, s nekim poluosmehom)
-nema teško za nas! nego gde ti je zastava?
-gore je, duva je vetar i gotovo da je sakloni.
-juce sam mislila šta li radiš, navijaš li, gledala da vidim da li je zastava na balkonu, nema je. a kad pobedismo počeh da plačem.
-da plačeš, što da plačeš, nema potrebe za tim.
bez reci ga gledam a jos uvek uzbuđena.
-pa hoćeš li obesiti zastavu da je slikam dok visi, nasred švedske?
-hoćeš odmah ili kad hoćeš?
-pa ujutru bih, a može i sad, a izlazim za posao u 6 sati.
-e u 6 sati ujutru biće razapeta!
-e odlično! navijamo trinaestog iz petnih žila! da?
okrenu se i ode. bez reči.
razmišljam da izadjem na balkon i gvirnem da li visi. ne usuđujem se, jer šta ako ne visi. verovatno se pita šta li mi je pa govorim mi o sebi i argentini. možda ne zna da daljine iako su varke lepo je diviti im se. iako dom je relativan pojam, moguće ga je imati, makar maštajući.
čekam da dodje jutro i da stavim u album još jedno obeležje argentine, sada uživu zastavu.
i sunce argentine. nasmejano. raštrkanih zrakova.
i nastaviću da mislim da li se još pita zašto kažem mi o sebi i argentini. verovatno će pomisliti da sam luda; nije mi dosta što sam pola pola i što imam dve majke zemlje i treću u kojoj živim. verovatno će da misli šta će mi i argentinski pored ova tri identiteta koja imam.
verovatno jer mi nikada ništa nije dosta. verovatno jer mi treba onoliko identiteta koliko viktorija u meni ima.
verovatno jer nema nijedne posebne odrednice koja je poslednja. o čemu verovatno neću ikada stići pričati s njim, dok
ću čak možda i sagorevati u ludilu.
možda ću mu ipak reći da ujutru u 6 sati posao kojim se bavim leži u marijinom dvorištu, na petom spratu, odeljenju dolinsko selo gde leže mentalno oboleli ljudi.
verovatno će mu tada biti sve jasno, i prestaće da se pita. šteta što mu neću stići ispričati o beatris o kojoj brinem, a koja boluje od nostalgije, za svojom nemačkom.
čovek koji radi na psihijatri, i koji brine o nostalgičarima. da, biće mu jasno.
Нема коментара:
Постави коментар