vrlo sam iznošena. vrlo sam povređivana. čini mi se da kako vreme prolazi, kako stalno promašujem, kako stalno mislim o leku za moje bolje, čini mi se, da samo skidam kraste s tela. s vazduha od koga živim, s vazduha u sebi, oko sebe. s vode, s voda. s duše. pa i s duha, koliko god gledala da ga očuvam. no i on se prlja dok prljaš telo, dok zaboravljaš dušu. i ne mislim na one pričice - prljam telo seksajući se, prljam telo svakojako - prljam telo samim tim što ga navikavam na čistoću. samim tim što ga hranim novajlijskom, pasterizovanom, filtriranom hranom. i dok pokušavam da zažmurim na sasvim čudne misli u tiku koji me opominju - ne treba tako, to nije ispravno, kajaćeš se, dohodam nazad i pokušavam da se opravdam - kako god uradila kajaću se. kao da me je nečim neko udario u tintaru pa izbegnem da sebi postavim pitanje - alo, ako znaš da nije ispravno, zašto onda uopšte i činiš? (takva pitanja sa zadovoljstvom se izbegavaju; demoni lijepo plešu tango).
učim se da plivam. u stvari nikada nisam naučila da plivam. u stvari jednom jesam, ali sam mislila da još učim pa, dok sam tada misleći, učila, pokušavala sam da pronađem dno i kad sam shvatila da ga nema ... potonula sam. sada znam kakav je osećaj kada se tlo pod nogama gubi. nije lepo. činilo mi se da ću umreti. spasio me je jedan kome sam se svidela. učenje plivanja obavezno je propraćeno slučajem davljenja.
učenje plivanja međutim nije uvek propraćeno slučajem davljenja u vodi. možeš se daviti u sebi, van sebe. možeš se neobično daviti i u drugima. možeš izazvati druge da te dave. možeš izazvati sebe na davljenje.
možeš, i izgleda da se kad-kad nametne da moraš. šta bi život bio bez moranja?! jer ako se suština sastoji u spoznaji moraš uraditi ono što možeš. treba uvek uraditi i ono sto možeš i ono što moraš. ono što moraš - moraš. takav je život - jeben.
činjenica da uvek ćeš biti kriv, nepobitna je. čovek je uvek kriv, nikad nevin. kriv je i onaj čija je majka pomislila krivo dok ga je nosila u stomaku - karađoz, pametan čovek. to je jedino čega se sećam u vezi sa njim.
maštarski, poprilično pesnički, nada da svakom lavirintu moguće je naći izlazna vrata, ne popušta me.
a kako bi drukčije bilo moguće živeti ako se ne bi živelo nadom? zvuči mlako, no život je jedino nadom moguć. nisu me naučili drukčijem izboru, nisam se naučila dručijem izboru. jer dok ti je loše, dok si pakleni nesrećnik nadati se smrti, previše je kukavički, a i nije zanimljivo. previše je lako. jer s tim okončavaš - k o m p l e t n o.
a jesam se učila. pokušavala sam da je ubijem, da je umrtvim. da je postrojim sa smrću. i jesam joj zadala poslednji udarac, učila sam od kjerkegora. oh bože, učila sam od svakakvih stranaca, jer nestrancima nisam uspela pokazati put do sebe. uglavnom taj put i nije neophodno pokazivati, nego hajde - učili su me i socijalizaciji. a prošla sam i prolazim!jedino kroz desocijalizaciju. i dan danas.
a uvek je tako - u neumeću pokazivanja, a i umeću pokazivanja pogrešnim bićima gde obavezno to umeće loše se kontekstuališe uvek strada onaj koji hoće da pokaže. i kriv je taj - pokazivač. krivicu je nemoguće zalečiti. sve ostalo je floskula. prati te. i uvek će. javiće ti se makar i dok spokojan vodiš ljubav sa svojom ženom.
čini mi se da živim u kojekakvoj paskvili. neprestano se pitam otkud ja u prosto ovakvom životu. neka čudna duša se usadila u mene, ko zna šta je sve radila u prethodnim životima, kad ja svesno nadrljavam u hiperkinetičkom poremećaju, ADHD na engleskom.
no! pokušavam da shvatim mnogo što šta, i zašto je uvek moguće dosegnuti, osvojiti pravo posle dostignutog, osvojenog krivog? mora li biti čist počivati na osnovi da si prvo bio uprljan?
davim se. istinski se davim.
i tačno znam kako je dok plivajući ne osećaš dno.
ovako je mnogo gore, jer se ne vidi da se daviš, i nema spasilaca. ako ih ne dozoveš.
a ja sam slaba na dozivanje.
ćutanje je nebeska kategorija.
učim se da plivam. u stvari nikada nisam naučila da plivam. u stvari jednom jesam, ali sam mislila da još učim pa, dok sam tada misleći, učila, pokušavala sam da pronađem dno i kad sam shvatila da ga nema ... potonula sam. sada znam kakav je osećaj kada se tlo pod nogama gubi. nije lepo. činilo mi se da ću umreti. spasio me je jedan kome sam se svidela. učenje plivanja obavezno je propraćeno slučajem davljenja.
učenje plivanja međutim nije uvek propraćeno slučajem davljenja u vodi. možeš se daviti u sebi, van sebe. možeš se neobično daviti i u drugima. možeš izazvati druge da te dave. možeš izazvati sebe na davljenje.
možeš, i izgleda da se kad-kad nametne da moraš. šta bi život bio bez moranja?! jer ako se suština sastoji u spoznaji moraš uraditi ono što možeš. treba uvek uraditi i ono sto možeš i ono što moraš. ono što moraš - moraš. takav je život - jeben.
činjenica da uvek ćeš biti kriv, nepobitna je. čovek je uvek kriv, nikad nevin. kriv je i onaj čija je majka pomislila krivo dok ga je nosila u stomaku - karađoz, pametan čovek. to je jedino čega se sećam u vezi sa njim.
maštarski, poprilično pesnički, nada da svakom lavirintu moguće je naći izlazna vrata, ne popušta me.
a kako bi drukčije bilo moguće živeti ako se ne bi živelo nadom? zvuči mlako, no život je jedino nadom moguć. nisu me naučili drukčijem izboru, nisam se naučila dručijem izboru. jer dok ti je loše, dok si pakleni nesrećnik nadati se smrti, previše je kukavički, a i nije zanimljivo. previše je lako. jer s tim okončavaš - k o m p l e t n o.
a jesam se učila. pokušavala sam da je ubijem, da je umrtvim. da je postrojim sa smrću. i jesam joj zadala poslednji udarac, učila sam od kjerkegora. oh bože, učila sam od svakakvih stranaca, jer nestrancima nisam uspela pokazati put do sebe. uglavnom taj put i nije neophodno pokazivati, nego hajde - učili su me i socijalizaciji. a prošla sam i prolazim!jedino kroz desocijalizaciju. i dan danas.
a uvek je tako - u neumeću pokazivanja, a i umeću pokazivanja pogrešnim bićima gde obavezno to umeće loše se kontekstuališe uvek strada onaj koji hoće da pokaže. i kriv je taj - pokazivač. krivicu je nemoguće zalečiti. sve ostalo je floskula. prati te. i uvek će. javiće ti se makar i dok spokojan vodiš ljubav sa svojom ženom.
čini mi se da živim u kojekakvoj paskvili. neprestano se pitam otkud ja u prosto ovakvom životu. neka čudna duša se usadila u mene, ko zna šta je sve radila u prethodnim životima, kad ja svesno nadrljavam u hiperkinetičkom poremećaju, ADHD na engleskom.
no! pokušavam da shvatim mnogo što šta, i zašto je uvek moguće dosegnuti, osvojiti pravo posle dostignutog, osvojenog krivog? mora li biti čist počivati na osnovi da si prvo bio uprljan?
davim se. istinski se davim.
i tačno znam kako je dok plivajući ne osećaš dno.
ovako je mnogo gore, jer se ne vidi da se daviš, i nema spasilaca. ako ih ne dozoveš.
a ja sam slaba na dozivanje.
ćutanje je nebeska kategorija.
Нема коментара:
Постави коментар