Ja nisam od tela

Putevi tog nedodirnog, kojima hodim tiho i ustreptalo, srcem dodira što ne postoje, a što osećam,i očima kojima gledam usahlo i bespomoćno, spominjem u taktu slova snova što ih s njim delim.

Iako se teško budim iz tih morbidnih nekadašnjih iluzija o životu, tešim se mišlju da ipak nisam više tako sama  - mada ponekad se zaista plašim. I teško priznajem tegobe koje imam, i nesigurnost sto mi vlada subjektivom. I nesigurnost koju osećam prema sebi. Ne prema njoj. Ona vlada verom.

I ne želim ikome da kažem, zato samo mislim.



I iako me možda čuje bezglasnu, želim da verujem da ne zna i da neće reći da me je čula, čak iako jeste.

Ne želim da me iko ikad dotakne na ovim poljima, kad sam bezglava i kad mi se smrzavaju vrhovi prstiju, a telo znoji.

Moja vatra, moje crveno nikad nisu bili plamičak što se lako gasi uz vetar, što odaje miris udimljenog, pa preraste u pepeo, utone u zemlju i nestane.

Ja bih radije ovo nazvala plamenom, koji se raspaljuje. Deluje mi utešnije.

Ili tihom vatrom, koja me samo zadirkuje, a ja kao voda na njoj, mučim se pred ključanjem.

Mučenje jednom čoveku koji je navikao na muku i ne pada teško, pada mu teško to kad nema razloga da se se muči.

Ja hoću da budem večna voda pred ključanjem. Voda koja će zastajkivati u granici. Voda koja će stalno vladati toplotom. Voda koja će stalno održavati ravnotežu svoje toplote. Voda na koju nikakve klime neće uticati.

Jer,voda koja proključa, ta i ispari. Kad ispari, nema ničeg.

Ja neću da u meni nema ničeg. Ja hoću da u meni vlada sve.

Makar i ne umela razaznati šta. Makar i ne umela znati reći ništa o svojim osećanjima, o svojim bedama, makar i nastavila umirati u jadikovkama. Ne želim ništa da znam.

Dosadno je znati, zanimljivo je tragati.

Lepo je znati samo tragati.

Hocu da uživam traganjem i spoznavanjem nje.

I hoću da i ona bude kao voda. Kao ja.



(I zelim da to nikad ne uznam).