po groblju se grad poznaje

pošto kod nas u vranje nema uglavnom ništa, samo moja jadna melanholija za onej raskantane ulice, kaldrme i etar što na prelaz iz zimu u proleće miriše na dim iz odžaci što se dimiv po cel dn i noć da ne pomrznemo i ne se preladimo, odluči posle ’’stihiju’’ da idem kod tićmija u leskovac jer beu me uvatile neke lutke, kakve samo možev da fativ čoveka koj je jenput napuštija svoju zemlju i kad se jenput vrne ne mož da se zasiti od cel tj - dom. toj ne razumev ljudi otuj koji za stranu zemlju smatrav beograd i uglavnom ti se podsmevav vikajći - ae mori ti si se spasila, što ćeš ovde?!

i takoj, iskombinova ga nekako da otidnem za leskovac, iz prevalac s avtobus za han, pa iz han da faćam niš ekspres za leskovac. ispadna jedno golemo putovanje, iz stokholm pobrže stignem u skopje nego li iz prevalac u leskovac. takv ni skapan prevoz da te tera jedno petnaes insta storija da turiš dokle stigneš na odredišnu tačku. beše mi malka čudno što kad proodi kroz grdelicu lokacija na telefon mi pokazuva bugarska i neko čudno mesto tam. mi kakvi smo na balkan ni gps ne mož ne odredi. takoj po gps kad sam u prevalac pokazuje mi da sam u neko šiptarsko selo dernede, kosovo. sigurno sam gi zaintrigirala ovija moji zapadnjaci na rabotu kad sam se odvažila da idem u toj ratno podneblje, enklavu, ničiju zemlju-kosovo. nego da ne zaobikaljam više, s niš ekspres samo sa živ zor od sd će idem. poslušajte me da ne bi ste i vi poželeli samo sa živ zor da idete s niš ekspres. ne mora mnogo da objašnjavam, valjda je dovoljno da kažem niš ekspres. i takoj beše se zabuljila u neku knjigu i kad podina glavu i pogleda kroz prozor primeti da svi kola imav le registracije pa mu napisa na tićmija - ovde svi kola imav samo leskovačke registracije takoj da mora da sam u leskovac. tamn toj što mu napisa i ete uđe bus u avtobusku stanicu i ja pogledna i seti se da mi je tatko pričaja da avtobuska da l železnička u leskovac je bila velika investicija od slobu i da izgleda novo, takoj da tuj si iskoči i tićmi mi posla da će dođe s kola da me zbere. i takoj i beše. kad da se pozdravimo od rados se sve počukasmo s glave jer na nijednog ni neje glava malečka; td svati zašto mu na instagram stoji "glavonja porodice". mnogo se zasmejasmo nešto u tj trenutak i posle kad uđomo u kola isto se smejasmo ne znam zašto, a ni mi u tj trenutak nesmo znali. samo znam da mi je bš falilo da se takoj smejem i od smejanje za stomak da se držim. reče mi će idemo u spomen park dokle još ne se je smrknalo, ja se mislim, na mene mi se mož smrkne samo kad sledeći put pakujem koferi za vrćanje u stokholm. i takoj s nadu da ikad će stignemo u spomen park dođomo na neko groblje. bš se počudi jer nikad me niki neje izveja negde na groblje. a groblje ubavo, kude god pogledaš - sve ljudi na koji gi je napokon l'knalo. oslobođeni od sve. morala sam jedno dvesta slike da opalim jer tolko ubavo groblje nesam nikad do sd videla. po groblju se grad poznaje, odma mi je toj padnalo na pamet i pomisli ako će sudim po groblje leskovac je najubav grad do sd što sam videla. stefan vika, a spomen park je dole, kroz ovej šibljike ako ne mož se spuštimo će mora da kružimo, vikam ma ajde be, mož icepim unihop al nema kruženje. zamalka da se pokajem jer onoj je bilo ko kroz strnjište da odiš, samo ovoj neko strmo strnjište. pomisli živa sramota, ovoj samo u srbiju ima da do neko bitno mesto mož da dođeš samo ako se sve racepiš. takoj je generalno u srbiju, ako uopšte negde oćeš da dođeš mora majčino mleko da prokukaš. i kad napokon dođomo na ciljano mesto samo me prostreli ”mrtvi smo al nismo zaspali kamen te našim očima gleda" i onija spomenici s kakvi ti ne imena. toj su sve ljudovi što su majčino mleko prokukali, al zašto?! da gu ovuj zemlju vodiv kakvi ti ne đilkoši. bitno naježi se. đilkoši prolaziv, al žrtva ostaje. tolko mi beše ubavo da više nesam znala da l mi suze idev od silno smejanje, onj citat ili od tugu što ne mi je jasno zašto tolki ljudi izginaše za zemlju koja nikad neće bidne država. sigurno nesu izginali da bi im podigli spomenik. ali dobro, na nas srbi ni toj najbolje ide, dizanje spomenici, bitno da nešto dizamo …

na pali borci za bolju srbiju. 

na tićmija mu odma padna na pamet da tuj pravimo poetsko veče, ja mu reko - ne bez mene. pa stvarno. ne bi mogla da se pomirim s toj da se bez mene održi poetsko veče za koje se tićmi dosetija u moje prisustvo. dogovorismo se da će bude osvetljeno s baklje i da će se svira fagot. carski. s obzirom da ga znam kakv je živac će ga isplanira i ostvari i u toj ni leskovac neće mož ga spreči.

teja je da me vodi u muzej, al pošto ga niš ekspres zasra, i okasnismo se, otidnamo do pab i pričamo za poeziju, ne znam što al beše ubavo. morali smo da posetimo marianu jer nju da gu ne vidim a došla sam u leskovac, za koje je onda ona bila u tamarinu akciju? odma kad ga vido tićmija u tuj emisiju reko na moji - ovoe tićmi, pesnik iz leskovac, njega će ga vidim sd kad idem za srbiju. i vidite li - nekad i kad se zebavate bog ve svati ozbiljno.

na marianu mnogo vu ubava kuća, za nju niki ne bi znaja da tamara ne se je setila da usliši stefanove molbe. fala vu. ljudi ne bi čuli za marianu bez obzira što je dobar slikar. u srbiju pa kd se je pročulo za neki dobri. toj samo kad umrev. mi smo dobri u slavljenju nekog posthumno. fala vu na tamaru ponovo. kod marianu se najedo banane toj veče i reko neće večeram jer ja u švedsku kad se vrnem iz srbiju provodim vreme mozgajći kako da skinem tuj tonu što su me udebelili po kafane ručkovi slave itd. al ispadna da iz leskovac ne mož da izvrdaš ako ne si jeja roštilj mesko. zatoj su rešili da rezervišev mesto u kafanu ’’porta’’. ime na kafanu utepuje, ne li? podseća me na moju poeziju. jer cela moja poezija je porta bez ključ. eh. al neje bš takoj u životu jer kad ne poslužiše u kafanu s bokalče vinjak poče se otvaram. pol'k se počeše otvarav svi, samo mi je falilo da mi zasvirav ’’za tebe mome ubava’’ i da se precvikam. ne znam da l su drugi primetili - ali bš kad na toj pomisli onija svirači ga zasviraše stanišu. ne mož kafana da prođe bez stanišu. staniša je najviši estradni domet vranja, a ne pepi il neki tamo. bez "momu ubavu" nijedna svadba ne mož da prođe, nijedno veselje. a vranjanku mi gu pevav i na čat na krstaricu. ete. nego u tj zanos stvarno se precvikamo. taj reč gi je bila mLogo smešna. "precvikamo se, ne znajemo kude je švedska", vika stefan. ja se pomisli nema ni što da znaš. koj će ti gu kad ti leskovac omogućava da živiš ko mađioničar, s malka pare da ti je ubavo. ili bez ič, pare.

stvarno u ’’portu’’ se otvori do kraj. a onoj mesko na skaru me dokrajči. ja nesam neki mesar, al onoj sam ga izela s merak. leskovac je mesni centar balkana. nigde poubavo meso nesam jela na balkan. a ni u skandinaviju. u stvari mi u skandinaviju smo mnogo osvesteni za hranu, pa umesto da istinski uživamo, pasemo travu. obrok 80 posto trava 20 posto perinač. takoj si je. šveđani kad bi došli u leskovac pocrkali bi od visok holesterol. srčka bi gi strefila za čs, popadali bi ko kad otreseš slivu. u travu bi gi tražili s fenjer. takoj dokrajčenu od jedenje, vikav u pab da me vodiv - pab je golema atrakcija svuda po srbiju, u švedsku u pabovi iskačav samo okoreli alkoholičari, jer tuj ima jeftino pivo. u srbiju su toj omiljena mesta na nas što trućkamo poeziju. valjda što takoj prejebano delujev, zašto li. i ja onakoj sa želudac što mi je izmešćuje dijafragmu pristana. morali smo još po koji vinjak da omlatimo jer koe drugo mož ga svari onoj mesište. takvo debelo prožderuvanje verovatno tolko ubavo mož ti legne samo u leskovac, jer tamo ne te koriv što nesi vegan. moramo i da se izmajemo po grad i moram da priznam da se tolko uočljivo nesam osećala još iz vreme kad sam nastupala po besede u vranje. ovj tićmi je postaja sinonim za leskovac, i ako, bolje toj nego da te znajev po stokholmski sindrom ili takoj nešto. 

i takoj u toj majanje pričamo nešto, mislim da nesmo znali što jer bš se precvikamo u "portu". stvarno doooobra kafana. merilo za dobru kafanu je kolko te dobro služi pamćenje kad se sutradan probudiš. fala bogu ne se sećam ništa samo kolko me je dijafragma bolela od smejanje, a možda i od onoj mesište. moram da priznam i da me je sva taj lepota postojanja u tija trenuci oplašila jer mnogo sam čudan čovek, al čim mi je nešto ubavo ja moram da pobegnem od njega, jer je nedostajanje opasna bolest. od toj se umire. od toj se umire i po nekolko put. 

mislim da sam td u leskovac umrela triput, tri stvari su me dokrajčile. druga je bila kad sam sa stefana kuvala kafu ujutro kad se probudimo i ne mi je bilo mrsko kad je babamu donela banicu za doručak na koju sam se posvetila iako ne jedem belo brašno. treća je bila bogojavljanje iznad LE-a koje me je inspirisalo tolko da još ne mogu da napišem sve pesme i priče koje je rodilo u mene.

da ne zaboravim kafe knjižaru stošić i da gu pohvalim za jazz izbor muzike. toj kod nas u vranje nema. u stvari u vranje nema ni knjižara. ne gi ni treba na ljudi. svi su se zaposlili u geoks i ne gi bš zanimav knjige. zatoj u ančiki u leskovac beli je drugi.

al toj možda neje važno. možda je považno što sam u knjižaru našla švedskog ’’mumina’’, strip od mnogo poznatu švedsku spisateljicu ’’tove jansson’’. ne znam, al oseti se mnogo ponosno što kod nas ima toj, a kod šveđani nema npr. ljubivoje ršumović. toj je mnogo považno od onog ’’ladno, ali standard’’. 

lana je kao mlada poetesa htela da nauči da svira gitaru da bi imala na čemu da recituje svoju poeziju (koja u svojoj sveukupnosti jeste lepa tiha a nužna i kričuća muzika - to što u njoj izgara je bitan činilac pesničkog stvaralaštva),
i sa dvadeset je to i učinila.

tako sam i ja jednom pokušavala, dok mi jagodice vrhova prstiju nisu sagorele
pa sam ih držala noćima i noćima za radom u hladnoj vodi da bih makar mogla da odremam.

zato danas uživam, predano uživam u lani, i znam da lični san ne mora obavezno da se ostvari kroz jedinku koja ga sanja.
možda je najbitnije saznanje da se snovi ipak ostvaruju.

dreams come true.
🍀

crvena su dugmad pritisnuta, mirno spavaj i plima

vreme, kad sam nosila desetak leta na leđima, vanvreme, vreme prisutnosti. vreme kad sam bila mali tatin frajer, i pored muzike s radia, slušala njegovu gitaru.

jednom, krajem devedesetih, našli smo ja i tata staru skriptu sa notama gde su bile pjeseni indexa i tatina u glavi ostala, ''crvena su dugmad pritisnuta'' bore čorbe. ''crvena su dugmad bila pritisnuta'' je bila moj najveći hit, i bez obzira što mala, uvek sam se čudila kad mi neko kaže da tu pesmu nikada nije čuo, pa me onda skoro bio prinudio da mu otpevam i uvek sam nekako pevala stih o mračnim silama. sećam se sada da tad i ja je ne beh čula, i da jedina verzija te pjeseni s kojom sam bila upoznata, bila je tatina. to se u međuvremenu desilo i s "plimom", koju još uvek oslovljavam tatinom, jer je njegova verzija jedina koju sam bila znala dugi niz godina. te su meni bile najbolje tatine pesme. sećam se i da sam bila opčinjena stihovima "mračne sile sudbinu nam kroje" i stalno sam pitala tatu koje i kakve mračne sile, čije, zar postoje takve. a s druge strane imala sam "plimu" gde je u svijetu tame skriven lik, i da nečiji svet gori jer ništa od onoga što taj želi nije njegovo, a ipak, da postoji neki glas koji kaže da nije sam. na taj način mi se razvila neka spona između tih pesama da sam počela misliti i shvatati da mračne sile nisu tako velike, jer je moguće ne biti sam ako ikoji skriven lik da krikne za tobom postoji.

kao desetogodišnji devojčurak tata me učio da pevam uz njegov akord, a čak smo i mislili da ću tako pevati zanavek, dok nisam posla očevim stopama uz klasik, a kad pare premase, i marlboro, a možda jednostavno talenat nije bio dovoljno veliki da bi se razijao dalje.
no, u povratak muzici; ja još uvek mala, tata mi jednom kaže - ćeri, ima jedna druga pesma koja bi te više opčinila od crvenih dugmadi. mirno spavaj, zabranjena. čorba je zbog te pesme mogao da zaglavi, bilo mu je predlagano da menja tekst, i pošto je u to vreme bio spreman na nepristajanje, ne verujem da je pesma objavljena na ikom albumu. mogao bih da se setim i odsviram ti i hoću. teško breme nosi ta pesma, u teško vreme nije čudno smišljati teške reči.

i tako, negde u prošlosti, dok smo sedeli i pevušili, poče on neke meni nepoznate akorde i reče:
isti su ko ti samo se skrivaju bolje, lažno moralni i čedni, pola tebe nisu vredni, zašto da ti kvare san?

i uz neki poluzaboravljeni stih nastavi:

nek o tebi kruže priče, sta se sve to tebe tiče,
mirno spavaj.

širom otvorenih ušiju, sećam se, učila sam tekst i pitala koji treba da bude moj san i šta da bude moje san. on mi kaže: samo će da ti se kaže, ali treba da uveče kad legneš u krevet sažmeš sve i da kad to uradiš, muku sakriješ pod jastuk, istrpiš i ostaviš da počiva. da mirno zaspiš. kad svedeš račune da shvatiš da je jedino važno da mirno spavaš.

sinoć, oko ponoći, dok motamo svoje cigare i tata ispija svoj viski, slušamo čorbu, i tata kaže: za tebe ćeri pesma, najtužna, pobeći negde!
čekajući da počne, pada mi na pamet:
-a sećaš li se tatke, kad si mi svirao mirno spavaj. sećaš li se kolko si se mučio da se setiš, samo da me uveriš da ima veća pesma od "crvena su dugmad pritisnuta"? - pitam, i koža mi se ježi, kosa mi se na glavi diže, i, i meni i ocu, suze iz očiju proviruju. - sećaš li se kolko te je svaka pesma koštala, da mi odsviraš?

(tata prekida pobeći negde i uključuje mirno spavaj)

-evo da se podsetiš, kaže, kolko nam je teško bilo, i kolka je muka bila.
samo što to više nije muka, sad sve imaš samo ako pritisneš dugme. ako crvena su dugmad pritisnuta.

-meni su sve te pesme tvoje pesme, pa i plima, i crvena su dugmad pritisnuta, i mirno spavaj.

-da su moje, ja bi bio rok zvezda. ne mi je sudbina takva.

i zaćutasmo, a mirno spavaj kaže da ispijemo sve sedative, da mirno spavamo.


i uistinu, stvarno treba samo mirno da spavam. no shvatam da se pojavio youtube, i da je sva čarolija tatinih pjeseni
nestala.

I cry for you, Argentina

u mojoj zgradi ima nas dvoje koji vidno navijamo za argentinu. on, koji razapinje belo plavo žutu zastavu na balkonu kad god argentina igra, i ja, koja izlazim da vidim da li ju je razapeo. on koji je tih, a argentinac, i rođen u švedskoj, četrdesetogodišnjak, i ja, koja nisam rođena u švedskoj, koja sam rođena u srbiji, a koja sanja o argentini. on koji navija u tišini, i ne čuje se nikad, i ja koja kad argentina ima šansu za gol, radujem se i pre no što ga je dala, jer podsvesno verujem u njenu nadmoć. on koji kad argentina postigne gol, ne znam šta radi, ne čujem ga, i ja koja skačem od sreće, tako da me verovatno ceo okrug čuje, i gotovo se rasplačem kao da se radi o kojekakvom uspehu koji kao da je i moj (iako nema ama baš nikakav značaj za život koji vodim).
večeras ga srećem i na sto metara ga pozdravljam:
-eeeej argentino, (dižem ruku i stežem je u pesnicu, trčim ka njemu) - pobedili smo. razbili smo!
sasvim začuđen:
-da, ali biće teško protiv nemačke.
-nema teško, šta teško, ove godine ne može niko da nas pobedi. najveći smo.
-biće svakako teško. (kao radostan, s nekim poluosmehom)
-nema teško za nas! nego gde ti je zastava?
-gore je, duva je vetar i gotovo da je sakloni.
-juce sam mislila šta li radiš, navijaš li, gledala da vidim da li je zastava na balkonu, nema je. a kad pobedismo počeh da plačem.
-da plačeš, što da plačeš, nema potrebe za tim.

bez reci ga gledam a jos uvek uzbuđena.

-pa hoćeš li obesiti zastavu da je slikam dok visi, nasred švedske?
-hoćeš odmah ili kad hoćeš?
-pa ujutru bih, a može i sad, a izlazim za posao u 6 sati.
-e u 6 sati ujutru biće razapeta!
-e odlično! navijamo trinaestog iz petnih žila! da?

okrenu se i ode. bez reči.

razmišljam da izadjem na balkon i gvirnem da li visi. ne usuđujem se, jer šta ako ne visi. verovatno se pita šta li mi je pa govorim mi o sebi i argentini. možda ne zna da daljine iako su varke lepo je diviti im se. iako dom je relativan pojam, moguće ga je imati, makar maštajući.
čekam da dodje jutro i da stavim u album još jedno obeležje argentine, sada uživu zastavu.
i sunce argentine. nasmejano. raštrkanih zrakova.
i nastaviću da mislim da li se još pita zašto kažem mi o sebi i argentini. verovatno će pomisliti da sam luda; nije mi dosta što sam pola pola i što imam dve majke zemlje i treću u kojoj živim. verovatno će da misli šta će mi i argentinski pored ova tri identiteta koja imam.
verovatno jer mi nikada ništa nije dosta. verovatno jer mi treba onoliko identiteta koliko viktorija u meni ima.
verovatno jer nema nijedne posebne odrednice koja je poslednja. o čemu verovatno neću ikada stići pričati s njim, dok
ću čak možda i sagorevati u ludilu.
možda ću mu ipak reći da ujutru u 6 sati posao kojim se bavim leži u marijinom dvorištu, na petom spratu, odeljenju dolinsko selo gde leže mentalno oboleli ljudi.

verovatno će mu tada biti sve jasno, i prestaće da se pita. šteta što mu neću stići ispričati o beatris o kojoj brinem, a koja boluje od nostalgije, za svojom nemačkom. 

čovek koji radi na psihijatri, i koji brine o nostalgičarima. da, biće mu jasno.

"kao pušten sa lanca, kao lakši od vode"

stalno se pitam šta je dom. gde je dom. ka čemu je dom. i uopšte o reči D O M. reč slovenskog porekla. kod svakog slovena nosi isto značenje. prema nekom tek izguglanom rečniku to je kuća u kojoj živiš sa porodicom, porodično ognjište, kuća - zgrada uopšte, zgrada u kojoj je smeštena neka državna ustanova, ili rod-pleme-porodica-loza. meni kao individui u potrazi za domom ove smernice o značenju ove reči ne znače ništa, odnosno ne objašnjavaju mi ništa, jer su vrlo prostorno ograničene, a i govore o samo opšte usvojenoj definiciji doma:

jer kuću u kojoj živim sa porodicom imam kao i porodično ognjište. iz toga proizilazi da mi ni imanje kuće kao zgrade ne manjka. s obzirom da idem na fakultet prebivam u domu kao društvenoj ustanovi, a uzimajući u obzir da dom može značiti i rod-pleme-porodicu-lozu osećam se poprilično upoznatom sa samom reči. no to je meni još uvek poprilično suvo. mene zanima dom kao identifikacija jedinke s područjem u kojem prebiva. područje s kojim živi u harmoniji. područje s kojim srasta, opštije rečeno - zanima me ono najunutarnjije značenje reči dom, nikakve zgrade, kuće i slične građevine, jer one su rušne, zahtevaju obnavljanje, renoviranje, stalnu brigu, stalni rad, menjanje rasporeda jer postaju monotone - one obavezuju. prinudno ili kako god - obavezuju. a za mene dom nije ono što obavezuje, dom je ono što oslobađa, što pobuđuje. što zajedno s tobom i opada i raste. i postoji i ne postoji. i razboljeva i leči. u isti mah i proporcija i disproporcija, kao čovek - i plus, i minus ili i jedno, i drugo. i sve to s njim.

pa se pitam što ne bi preveli dom ovako kako sam ga opisala? od kada je dom objektiviziran u kuću, zgradu i slične građevine? dom treba da bude subjektiviziran u odnosu na jedinku.

pokušavajući da si razjasnim misteriju stalno sebi postavljam pitanje s početka i razjašnjavajući ga pokušavam da nađem ljude sa sličnom problematikom. ljude koji žive između svetova.




goran stefanovski. poznato ime, nepoznata jedinka; uput od oca da ga saslušam.

intervju ‘’dvanajst” u mariboru, godina neka u vremenu. kaže da je dom tamo gde okačiš šešir, po ugledu na stare američke bluzere koji nisu u stvari znali gde im je dom. osluškivajući ga pitam se šta je s nama koji ne nosimo šešire? s nama kojima šeširi ne stoje, ni kape ni slično?

a onda govori o vlatku stefanovskom za koga takođe ne zna da objasni pojam dom, jer neprestano putuje i živi po hotelima. ‘’za njega bi dom bio gde okači gitaru’’ - navodi. i ponavlja ‘’za njega je dom tamo gde okači gitaru’’.

zamišljena nadovezujem se ‘’za mene je dom tamo gde napišem pesmu’’. a kako bih znala gde ja pišem pesmu? a stvarno,

gde ja to pišem pesmu? geografski lako je odrediti. otvoriš kartu ili još lakše uključiš aplikaciju ‘’places’’ na telefonu i tačno ti pokazuje koja tačka je tvoja trenutna tačka na zemljinoj kugli. kažem totalno bezveze, no čisto radi vizualizacije. i bez obizra na to, ne bavim se uključivanjem tih aplikacija, geografski sam poprilično osvešćena, vizualizacija mi nije potrebna, potrebna mi je projekcija unutrašnjeg, dok ta tačka pokazuje samo moje telesno prisustvo koje poprilično ograničava pri čemu se direktno lokalizujem: sedmi sprat, adresa ‘’švedskog puta’’, sodertelje, širi stokholm. no jesam li zaista tu gde jesam? po rečima jednog fizičara čije mi je ime iščezlo u trenutku - ako nisam tamo gde mislim, onda jesam tamo gde ne mislim što znači da jesam tamo gde ne mislim, ali da nisam tamo gde mislim. a to je vrlo mnogo geografskih tačaka, nespojivih, a ipak i jedino spojivih u meni koja sam njihov most. hiljade mesta na ovom svetu uslovno su dom, jer postoje u meni postojećoj koja ih spajam u dom. zemlja vatre - argentina, ararat - jermenija, šar - planina, sveti naum, vranje. sudar svega u meni - to je dom. a ja sam dakle mnogo tačaka, dok




goran stefanovski govori da neki govore da je ‘’dom tamo gde vas boli’’ i kako dvadeset godina živeći na relaciji london-skoplje još uvek gleda samo makedonske vesti i da ga one bole, da za sve svoje godine života u engleskoj i dalje ne zna šta se dešava u severnoj irskoj i da po svemu zaključujući dom uopšte tamo je gde su vesti.

slušajući ga kažem ‘’odlično, za sve ove godine života između svetova, s geografskim odredištem u stokholmu, nikada nisam uključila švedske vesti. one u mom postojanju postoje jedino ako me nespremnu zateknu na nekoj dužini mog neprestanog kretanja.

ja u stvari nemam pojma šta se u švedskoj dešava. kada se u švedskoj nešto dešava, obaveste me moji iz srbije. jednom dok su bile neke demonstracije u nekom delu grada za koji ne znam, zvali su me iz vranja i pitali da li je to došlo do nas. odgovorih da nije, u trenu komentarišući kako me treba biti sram što sam totalno neobaveštena o zemlji u kojoj živim. što je najgore - još pitam zbog čega se demonstrira jer ovde nema problema. hm. smejali su mi se. i umesto da me zaista bude sram kako prokomentarisah rekoh kako me u stvari ne zanima, jer me ne dotiče. televiziju ne isključujem sa srpskih kanala, od vesti do vesti, dnevnika do dnevnika. kad sednem posle iscrpljujućeg dana na poslu ili fakultetu uzimam daljinski i uključujem RTS1 na kome iako nikada ničeg novog, svašta imaš da čuješ, svašta imaš što pomno osluškuješ, a pogotovo osluškujem kad kažu - vranje’’. a vranje je tamo gde boli. tamo gde rastura. jednom je bolelo tako da je prerastalo u telesni bol. sada je preraslo u bol koji neprekidno tinja. ne znam zbog čega, ali postoje neke sitne sentimentalnosti koje privlače otuda; svi anđeli i demoni, Dom.




ne znam ni šta mi je goran stefanovski još poručio. pričao je o nekom hiljadu godinu starom putu koji je spajao svet, koji je tada jedino postojao kao spajajući još pre hiljadu godina, pa se pitam - koliko je svetova kroz mene prošlo? čiji sam plod? čije seme? čija duša? i slična nedoumišlja. slični progonitelji koji se sukobljavaju, ne umiruju i vraćaju na početak. klize istim putem - do početka: šta je dom. gde je dom. ka čemu je dom. i uopšte o reči D O M.




možda tamo gde si “kao pušten sa lanca, kao lakši od vode” ili opet “tamo gde boli”. švedska je u lošem stanju. srbija je pod vodom. neko apokaliptično vreme. ovde se glasa već tri nedelje, što moram priznati nisam znala dok mi pre neki dan nije neka žena prišla na ulici sa flajerom glasaj - jer ti praviš razliku. odvratila sam - izvinite, ja ne glasam, iz principa. što bih? “posle ne mogu da se žalim” - kao što karling jednom reče. zabrinutost je velika, misle da će pobediti švedske demokrate, spekuliraju svuda po vozovima, univeriztetima, institutima, i u tim krugovima gde se stalno krećem. kažu mi - glasaj! - kažem - ne glasam, a mislim - ne boli me taj glas, ili ne-glas. štaviše - puca mi za taj glas.




u glavi su mi u stvari poplave. ako dođu u vranje, neću imati gde da se vratim, jer

poenta je vratiti se, “s jedne tacke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati.

bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš,

jer ne bi bio nigdje. a nisi nigdje ni ako imaš samo nju. jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne

voliš. a to nije dobro. treba da misliš, da čezneš, da voliš.” - dok trenutno me samo boli, dok sve tačke koje behu zemlja vatre - argentina, ararat - jermenija, šar-planina, sveti naum - samo su jedna tačka, ta koja boli. dok

šešir ne nosim. gitaru ne sviram. poezija me je zaboravila. i ja sam nju. vesti su vesti b92.




goran stefanovski je goran stefanovski, u londonu. brat mu verovatno - na putu.

ja u švedskoj. nespojivi, a spojivi - balkanci i balkanizovani. između svetova.

i poplavljeni. a nepoplavljeni - između svetova.

https://www.youtube.com/watch?v=nw0JEW5UNIQ

radostan dan, nacista i huligan

išla sam na selo pre neki dan. tražila posao u staračkom domu, koji je na, kraju se ispostavilo, ekološka kuća obrazovanih filozofa i antropologa koji pate od demencije i sličnih degenerativnih bolesti. udaljeni od civilizacije. žive u vili napravljenoj od specijalnih organski proizvedenih materijala. putovala sat vremena i hodala četrdeset minuta da stignem tamo. na kraju zovem. stigla na kraj puta, nema ni račvanja ni bilo čega. jednostavno - kraj puta. gledam levo - niska kućica okružena nekim procvalim drvećem. desno - neka visoka nalik na vilu kuća, tamno sivo obojena. kiša pljušti. gledam dalje. jednostavno kraj puta, nemaš gde da se makneš. i zovem:

halo viktorija je na telefonu. prohodala sam celu jernu. ne mogu nikako da vas nađem.

-opiši šta vidiš.

-kako bih opisala, ja sam na kraju nekog puta. vidim neku kuću nalik na vilu, tamno sivu. i - prekinuše me.

-hajde pokreni se.

pokrećem se.

-oh, pa mi ti vidimo noge. na kapiji si.

(kakva kapija, pitam se, sve je otvoreno)

-priđi još, sve te bolje vidimo. podigni glavu. vidimo te s prozora. ispred radimo moleraj.

i da, vidim da ispred rade neki moleri.

ne znam, nikada nisam u švedskoj stigla na kraj nekog puta. uglavnom sam nailazila na noviji i zaguljeniji lavirint. pogotovo nisam stizala u starački dom koji liči na vilu, a tek ne, što sam kasnije doznala, ekološku kuću koja služi kao starački dom. iskreno, nisam ni znala da je moguće imati ekološku kuću za stare. za stare su obično otpaci. a oni - rezervoari za antidepresive, pilule za spavanje, tablete za smirenje i slične uzročnike ne-zdravlja, sa malo fasadiranim efektima poput ublažavanje simptoma i bezmalo “rešenje” problema, što naravno samo je - bullshit, skitsnack, ili na našem rečeno - baljezgarija.

no, ušavši unutra bivam pozdravljena i dočekana. starački dom miriše. obično starački domovi smrde. obično u staračkim domovima ne bivaš dočekan. obično te samo posluže rasporedom sati, teško bivaš predstavljen ikome. meni je ponuđeno da sednem, da popričamo, pa da pođemo u razgledanje kuće. pitaju me odakle mi ideja da radim na selu i to još u staračkom domu. kažem da se radi o nostalgiji. da sam živela na selu devetnaest godina dok nisam došla u švedsku. a da sam onda počela da živim u gradu, gde sam ujedno shvatam posmatrajući njih slobodne, nasmejane i rukate, i usvojila neke gradske obrasce ponašanja - uštogljenost i slično, što pokušavam da prećutim. kažem uglavnom da mi je dosta grada. da mi je potreban odmor.

(čudno mi je, čudno je i njima - potreban mi je odmor, a tražim posao).

pitaju me koliko sam tu i kako je moguće da govorim ovakvim švedskim kakvim govorim, kažu govorim začuđujuće dobro. ni sama ne znam da im odgovorim, takvim švedskim sam jedino tada govorila do sad. mora da je uticaj sela. pitaju me da li znam šta je holizam, pošto je njihova vizionarska ideja holizam. kažem da je to ideja čitavoga zdravstva, ideja koje se jedva neko pridržava, koju je teško usvojiti. kažem i da sam učila filozofiju i da znam, mada da počinjem da se plašim da li ću uspeti da se prilagodim takvom ljudstvu kakvo je tu, osećam da me je stokholm ispio.

- kod nas nema lekova za spavanje, antidepresiva i slično. lekova za smirenje, takođe. nema genetski modifikovane hrane. sve što se jede proizveli smo sami, ili smo naručili organsko proizvedeno. i kuća je od specijalne drvne proizvodnje.

da, hranim se zdravo, razmišljam. i protiv sam upotrebe svakakvih lekova. no nisam navikla na praktičnu primenu toga, moje iskustvo sa staračkim domovima u potpunoj je suprotnosti s ovim što mi oni pričaju, kažem im.

- koristimo raznovrsna eterična ulja - kažu mi - kuvamo zajedno za starima. ministarstvo za proveru hrane nas je zamalo zatvorilo jer dozvoljavamo starima prilaz kuhinji. no nisu, postojimo još uvek, jer smo mi to opravdali voljom da ljudi iako su stari ne treba da budu limitirani, pogotovo ne jer su bolesni. da treba da osećaju i raspoznaju mirise uprkos degeneraciji, uprkos kongnitivnom stradanju.

klimam glavom na njihove tvrdnje. govore mi o radnim satima i da nema striktnih sati.

posve sam začuđena. nisam verovala da ovakva mesta postoje.

krećemo u obilazak i uvode me u radnu sobu. nema računara. kažu imaju arhivu koju dokumentuju starinski. kažu kako sve funkcioniše kako treba.

da, uvek sam verovala da sve može funkcionisati i starinski i da nema žurbe, kako nam je to predstavljeno medijski ili gde god, čak i na univerzitetu.

kažem ženi, verovatno budućem kolegi, da je moj san voditi takav život kakvim se tu živi, no da je ekonomska situacija jedina granica. kaže mi da je živeti ovako čak i jeftino, jer je ljudski. i pita me - šta misliš koliko košta živeti ljudski?

to se ne može platiti - odgovaram.

ubrzo shvatam da moram ići. ali ne zaboravljam da im ispričam kako sam dospela u švedsku. pričam kako sam rođena devedeset prve, a da je moj otac pre toga živeo u švedskoj. da je ceo moj život bio ispunjen idealom o švedskoj. zemlji najveće socijalne pravde. zemlja ljudskosti. zemlja ljudskosti, gde niko ne hoda etiketiran. zemlji koja je po mom ocu jedina gde možeš ostvariti svoj san. pričam i o filmu “mene ne poseduje niko” priči o bezuslovnoj ljubavi između oca i ćerke, švedske produkcije, da bih im bliže objasnila svoju privrženost ocu. ne usuđujem se da im kažem da moje shvatanje danas dve hiljade četrnaeste u stvari je da švedska nikada nije trebalo biti moj ideal.  shvatanje da je to zemlja gde nema socijalne pravde. zemlja u kojoj i nema puno ljudskosti, gde ama baš svako biva etiketiran. zemlja koja po mom ocu danas, i nije neka zemlja za ostvarivanje snova. no ne usuđujem se govoriti to, jer oni žive u mom u detinjstvu usvojenom idealu švedske. osećam to dok klimaju glavom na ono što sam izgovorila. ne usuđujem se jer vidim da su oni našli taj kutak koji je meni predstavljen kao ideal, a koji mi danas izgleda nedostižan. ko zna zašto, možda jer sam se navikla na grad gde se boriš i sam sa sobom i s drugima. gde živiš kako živiš - gledajući na sat, ustajući rano, ležući kasno ponavljajući iz dana u dan svoju besprekornu rutinu u koju kad zapadneš, teško je se oslobađaš.

shvatam da se moj ideal nije promenio, ali da možda nisam mu dorasla, jer sam nažalost postala građanin, bez obzira na neprekidni vapaj za selom i ustajala sećanja na neki prethodni život koji neprestano pokušavam da zataškam, a koga neprestano pobuđujem - seoski, priorodan.

odlazeći kažu mi da požurim jer moram stići na autobus koji prolazi na svakih sat vremena.

(o ne! razmišljam. tako je bilo i u mom selu. propustiš autobus i čekaš sat vremena ili više da dođe drugi. i molim se da stignem, jer mi je mrsko čekati još sat vremena. razmišljam kako tako nije u stokholmu jer autobusi prolaze na svakih sedam do petanest minuta).

bivam otpraćena čak do autobuske stanice što me zbunjuje. na autobusku dolazi neka starica. na licu joj vidim da je preživela moždani udar. paralizovana desna strana, ali ona i dalje govori.

-čekamo autobus. doći će, nadajmo se. nisu tako česti autobusi ovde, ali nadajmo se. lepa si. stvarno si lepa. mogu li da te pitam odakle dolaziš? takvih tamnoputih i lepih devojaka nemamo mnogo ovde. moram da priznam da si stvarno prelepa.

-oh, hvala vam. dolazim iz jugoslavije. a vi?

-ja dolazim iz nemačke.

-oh, lepo! (ne znam šta mi je, stalno se prenemažem ovom uzrečicom oh, koju sam inače usvojila i na srpskom).

-lepo? pa bilo bi lepo kad me ne bi svi smatrali nacistom, bez obzira što sam u drugom svetskom ratu bila tek dete i još uvek ne razumem što se uopšte ratovalo. ali nema veze, smatraju me nacistom svakako.

-ne znam čime bih se mogla pohvaliti kao srpkinja. da sam huligan možda, ko zna. no nemajte problem, svaka zemlja je prepuna nacista. nemačka je imala samo upečatljivog predstavnika. ima ih svuda.

-da, i u švedskoj. najslobodnijoj zemlji - smeje se podrugljivo.

-ne brinite, i sama sam doseljenik tako da znam o čemu govorite - odgovaram.

-nacista i huligan čekaju autobus zajedno - osmehuje se.

osmehujem se i sama. vidim autobus kako dolazi. osmehujem se i zbog toga. pogotovo jer kiša još uvek pljušti.

ulazeći unutra prolazi mi kroz glavu ideja holizma. videti celinu. videti čoveka kao jednu celinu. gledam u staricu i shvatam da ja, koliko god se deklarisala holistom prvo na njoj što sam primetila je da je imala moždani udar. videla sam ono patogeno. u holizmu je glavna ideja videti ono salutogeno.

treba raditi još puno, razmišljam i pitam se, zašto na primer  prvo nisam primetila da je obučena kao devojčica? zašto sam se odma dala na zaključivanje samo na osnovu toga što izgleda da je imala moždani udar? možda nije. ko zna šta se zbilo. autobus nastavlja. uskoro stižem na odredište, ne na kraj puta, no na noviji i zaguljeniji lavirint.

radostan dan, nacista i huligan.

Jutro, ili predzorje, kod kuće sam, jesam li?

Kod kuće sam.
Ne znam tačno koje je doba noći, možda predzorje. Ne liči da je jutro, a ne liči doduše ni na mrkli mrak. Neka razblažena varijatna tople sive, i meki vrcaj vetra pokušavajući da ga načujem, sve se više gubi. Da, vreme je posve mirno, u januaru, plus sedamnaest. Tek po koji šum u sobi, kao od nečijih laganih koraka, priviđam i pokušavajući da se setim jednog vrlo bitnog telefonskog broja nervozno se plašim da sam ga zaboravila i užurbano meškareći se po krevetu sećajući ga se, zagledavam se: ka mom licu okrenuta neka ružna leđa i, mrštim se. Sećam se broja. Broj je tu. Počinjem da se smejem i šapućem - nnn... a leđa preko puta kao da počinju da govore. Mršteći se opet, nedrage volje pokušavam da se ne mrštim, da pokažem bar malo poštovanja prema tome s čime delim krevet. Ovaj, s kime.

Smišljajući prikladan pozdrav za dobro jutro skupljam snagu u sebi i, odmotavajući od ejmi wake up alone mislim koliko je dragoceno buditi se sam ukoliko već ne možeš se probuditi pored onog pored koga bi se budio. Ako takav postoji. A uvek postoji. Mora postojati. Ako ne postoji - čemu onda majčinstvo, očinstvo, samo da bi se dete sklepalo? Ne verujem. Tako isprepletanih misli govoreća leđa okreću mi glavu i s osmehom me pozdravljaju - dobro jutro, ljubavi - ili nekom sličnom frazom. Od velike nevažnosti izgovorenog doduše i samih reči pokušavam da progutam misli o tome kako bih najradije odgovorila - ajde skupi stvari i idi kući svojoj, nisam neki materijal za druženje ujutru. Gutajući promišljeno odgovaram nešto ne pamtim šta, ustajući, gole kože, smrzavajući se (uvek se smrzavam kad mi se dešava nešto što ne želim, čak onda i kad želim, jer ne mogu da verujem da mi se to dešava). Prilazim da uključim grejalicu i stavim kafu. Dok se skuva imam običaj da obavim nuždu, operem zube, stavim koji zalogaj usta i pozdravim sebe kako god mi to pasalo, ako mi paše išta. S obzirom da sam u stanju kad se ne budim sama čini mi se da reagujem totalno kao neka drukčija. Čini mi se da ovog puta i pazim da mi se mlaz pišaće ne čuje, jer što bi iko čuo kako ja pišam?

čudan glas iz sobe neobično se javlja i kaže - neprijatno ti je da pišaš preda mnom? pa dušo zar nećemo živeti zajedno do kraja zauveka?

otežavajući mi želucu, i u konfuziji ne želim da mislim na šta sam se zavetovala. Otvaram vrata - ne, što bi mi smetalo da pišam pred tobom?!

Nastavljam da pišam, najduže mokrenje u životu - mislim i shvatam da u toku jednog mokrenja možeš rešavati niz problema, matematičkih, kao na primer u ovom slučaju koliko se već dugo budim s ovom osobom, zaključak prvi put, ili bilo kojih drugih problema, na primer problema zavetovanja, prevelike želje za tim da se zavetuješ nekome. Da postaneš pripadan. Ili kako izaći iz situacije kad se ipak probudiš s nečim s čim nisi želeo ni zaspati, ovaj s nekim s kim nisi želeo ni zaspati, a ipak si zaspao, zbog dosade, ili čega već. Možda iz niske pobude da ne budeš sam.

Glas nastavlja, komentariše nešto kako voli što pijemo isto gorku kafu. I kao šta bih da mi spremi za doručak, da li bih htela koju muziku slušati sada, i šta ćemo raditi u toku dana.

Još uvek na wc šolji pomokrena iako ne volim da odgovaram, odgovaram nešto, opet se ne sećam šta, ne sećam se uopšte ni da li odgovaram, dok taj neprikosnoveni glas ne prestaje da priča: ti si žena mog života, sve što sam tražio u jednoj ženi. Žena zmaj.

Odgovorila bih mu - je l’ to možda zbog tvog snošaja a mog nesnošaja noćas ili kad već, ili što te ne obavezujem oko sebe?

hm, nepametno je odgovarati tako, pa zaćutah opet. U stvari ne znam da li išta izgovaram iako govorim. Ne znam ni šta odgovoriti, teško je uveravati ljude da seksualnost nema veze s ljubavlju. Na usnama mi je onaj broj i prošaputala bih nnn... no zapitkivaće me. Pitanja je najbolje izbegavati naročito ako dobiješ piznanje da si žena nečijeg života, jer odgovor direktnim udarcem razbija iluziju.

Ustajem sa šolje i gledam to mlako telo. Omalo. Pitam se ćuteći: oh bože, na šta si se opet zavetovala, pa zar s ovim da se budiš svakoga jutra?

Doručak gotovo spremljen. Kafa skuvana, čeka. Pripaljujem cigaru. Razmišljam - da sam htela hotelsku uslugu i da me iko opslužuje otišla bih u hotel, ne bih došla kući. Odjednom

čujem glas kako svedoči o nekom nesrećnom detinjstvu, kako je mnogo puta bio nečujen i ostavljen. Ne bi hteo da to i ovoga puta bude. Glas počinje da plače. Plačom koji se pretvara u vrisak. Pomahnitalo pruža ruke i počinje se udarati po licu i celom sebi čupajući umršenu, umašćenu kosu. Suza i suza i suza i lice počinje da crveni vrišteći - nećeš me i ti valjda ostaviti, molim te nemoj da me ostaviš. Glas prilazi ogledalu i plačući govori - vidi, nikada nisam bio ovako ružan! kako sam mogao postati ovakakv debeo i ružan?

Govorim utihnula - oh, prestani da se zavetuješ!

Ljudskost ili pristojnost ne dozvoljavaju mi ustati i išutirati ga. Išutirati ga jer pati iz nekog verovatno bezveznog razloga ili išutirati ga tek tako neopravdano, ili jer za sebe nemam opravdanje, ili iz bilo kakvog razloga. Gledam ga. Nastavlja kako ne bi trebalo da ga ostavim jer ljubav je jedini pokretač, ljubav koja će nas održati, ljubav! odlučio je da me voli. Nit unezverena nit neuzverena posmatram. - Izvini sto nisam mogao da ti pružim strastvenu noć, ja ne mogu da budem strastven prema ženi koju volim. To je za mene greh! ko zna kakva si ti onda ako to za tebe nije greh! Unezverena, mislim kako ovo mora biti Frojdov neurološki rascep ili slični poremećaj, neka devijacija ili deformitet. Svakako, inače ne bi stigao do mene. Sve što do mene stigne, dođe kao neka vrsta zadatka. Kao neka vrsta lekcije da bih se srela sa sobom. Da bih možda odredila ko sam, kakva sam. kakva ne želim biti?

- Nije ljubav što izabereš da je ljubav no što tebe izabere da si ljubav, a ti to ne možeš da pobediš. Ne možeš da ga se oslobodiš. - pokušavam da ga oslobodim mene same. ili njega samog. ili oboje.

Grcajućeg posmatram ga. Ne odgovaram ništa dalje. Tada je najbolje ćutati. I sam ne odgovara ništa. Omalen i mlak. Pomalo ženskast. Kako izgleda kazuje podosta o tome kako govori. Ne bih mu umela nataknuti još koji pridev, mozda nedovršen. Nastavlja. I takav u bolu zaluđen govori o kojekakvim krivicama, krivcama pohote - nisam ja kriv što ti nisam dorastao, što nisam obdaren pa da i ja budem čovek tvoga života. Tvrdi nešto. Gotovo da sam isključena. Umorna da lečim. Dovoljno mi je bolesti na poslu. U glavi mi odzvanja broj. Prošaputala bih opet: nnn … a prisetih  se nekih plemenitih reči jednog plemenitog muškarca kako je bolje ucrneti od samoće, nego crvljosati. Biti mlak.

Iako isključena, posmatram još uvek. Glas se sklupčao na krevetu i podrhtava mu koža. Nekako u jezi, kao oboleo, zatvara oči. Kao da počinje da spava. Ili počinje da se pravi da spava. Osluškujem kako diše. Uspavljuje se.

Odmotavam film kako sam uopšte tu završila. U tom krevetu. S njim. Sinoć sam stigla iz Stokholma. I on je stigao odnekud. Znamo se od ranije. Poprilično dobro se znamo. Ovo je trebalo biti neka vrsta kratkog odmora, da danem dušom. No neće mir kad ga ti hoćeš, nego kad on hoće.  A umeće upoznavanja: budi kakav god nisi, jer sto jesi zastrašuje, njegov moto. Moj moto: budi kakva god jesi, pa i da zastraši dobro je, dokle god se ne pretvori u licemerje. Kako god, nije mi se činio mlakim. No one ružne cipele koje nosi, kratki i debeli prsti - morali su svedočiti o mlakosti. Uvek pogrešim kad zažmurim na iskustveno potvrđena saznanja. A i domali prst - zašto ga uvek ignorišeš?! nastavljam da se pitam. Negde u nekoj pozadini misli odzvanja mi broj.

Vidim da se sunčevi zraci pomaljaju kroz rupice roletne. Mislim kako je lepo izaći rano ujutru i dozvoliti sunčevom zraku tvoje zemlje za kojom vapiš, da te oprlji. Kod kuće sam. Srbija je. Tražeći mantil navlačim na sebe šta god. U koraku uzimam cigaru i upaljač, telefon. Kafu. Otvaram vrata, sunce se lepi za moje obraze, gotovo da zaslepljuje. Kuče me pozdravlja, shvatilo je da sam tu. Vrti repom. Verovatno veruje da će ovih dana dobro jesti. Mačke mi se motaju oko nogu. Nežnost. Uvek smo bili neprikosnoveni životinjari. Gledam u telefon. Ruka mi podrhtava. A i ovaj telefon je čudak neki s tipkama sa strane, pa mi dodatno otežava. Pokušavam da okrenem broj. Uzbuđena, osećam srce kako će mi iskočiti, uvek mi je tako kad znam da dobru stvar radim dobro, samo iz razloga sto se plašim da bih je uradila loše. Loše je raditi dobre stvari loše, na kraju postanu i same loše. Uspevam da ukucam broj. Kao da me dodatno košta da pritisnem zelenu slušalicu. i pritiskam je mrmljajući kako mi se ništa neće desiti. ne bi trebalo. Možda neki brzi skok šećera u krvi. Klik.

Prislanjam telefon na uvo, čekam da zvoni. Da odgovori:

-Telekom Srbija, pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo vas pok… - bacam telefon. Bacam cigaru. Skrhana gotovo. Ulazim u sobu:

-Alo, aj ustaj, kupi prnje. Nisam neki materijal za druženje ujutru ili bilo kad. Nije ljubav sto izabereš da je ljubav no što tebe izabere da si ljubav, a ti to ne možeš da pobediš. Ne možeš da ga se oslobodiš.

A glas spava. K’o zaklan.