Ja nisam od tela 8

Smrad u čitavom hodniku zgrade se širio. Nikad mi nije bilo drago da idem van stana, pogotovo ne tad, kad čak ni miris vazduha nisam mogla osetiti. Mada tih dana sam bila zaokupljena traganjem za Serenom Kierkegordom, pa sam stalno izlazila. Jednovremeno samo počela osećati da mi je duša počela širiti mrtvački smrad, sa svim muvama i insektima koji ispijaju čorbu čovekovoga tela i sve mirise, taložeći svoje materije mrtvila. Tih dana, samo me je danski bogoveritelj mogao izvući iz sobe; rekli su mi bili da on leči depresiju gledajući okom u Boga, a ja sam bila kao neki vernik i tragatelj za pročišćenjem, pa sam mislila da mi on može pomoći. Do tad sam o njemu čula samo na časovima filozofije u srednjoj - čak me je inspirisao da napišem jednu pesmu. Skoro sam ga ponovo čula u filmu ''Till det som är vackert'' ili ''Tome što je lepo'' zbog kog sam i počela bila da volim Švedski film, a i da planiram da studiram teoriju filma. Mada, verujući mojim željama, sigurno ću studirati već sutra nešto drugo.
Lečeći se smrada, i ispijajuči poslednju kafu tog nesvanulog jutra, zora mi je pokucala na telefon i ja, cela rastrgnuta knjigama i pronalazačima istine, ustala sam da nađem mobilni. Dešavalo se da nisam znala gde ga ostavljam, jer me niko nije zvao tih nekoliko nedelja ili meseci. Bila sam ga zaturila u nekoj jakni, za koju sam se teško setila, jer sam je vrlo retko oblačila. Gurajuči ruku u njen džep, odgovorila sam direktno, ne gledajući ko me zove:

- Hej ... Šta je ovo bože dragi, 3sata je ujutru. Ko je to?
- Kapetan, Stalker, živa enciklopedija ... Šta radiš?
- Ma ništa Maestro ... buljim u neku literaturu, cela sam se izbečila u traganju za rečitošću  – osmehnuvši se, pružila sam ruku za pretposlednjom cigarom ... - Evo, i kumim sebe da zaspim. Ujutru, mislim popodne kad se probudim, neću imati cigare ... a mrzim ujutru kad ustanem, pa prvo što moram da uradim je da se umijem i spremam da palim na kiosk.
-Uči Viktorija, samo uči, u tome je stvar.
 
Nisam volela da slušam kratke odgovore na svoju zbunjenost. Al' njemu to nikako nisam mogla da zamerim, on je slikar i crta je bila njegova reč.

-Znaš ... sve to s učenjem i čitanjem je puko zadovoljenje sopstvenog ega, a gde sam tu ja?! I s druge strane imam još jedino čisto zadovoljavanje fizičkih potreba... a opet ... gde sam tu ja?! Nema ... nažalost.

-Spoji ih pa ćeš da dobiješ sebe...Tu si..

-Šta da spojim? – glas mi se jedva provlačio kroz reči. - Mogu samo da se iživljavam, život ga odavno nigde nema, jedino ako prihvatim da živim zablude, a to odavno, odavno ne umem, i ne mogu ... Veruj mi, šta god da mi daš, i kolko god, sve je isto, ništa se ne menja. Jezgro mi je isto. Tuga.

- ... Onda si sve promašila.....menjaj sve... Slušaj sebe, šta hoćeš...i radi to......

- ... onda sam bestidnica najveća ...

- Ti si ekstrem žena ...od suptilnog do sirovog...

- E tako je ... tačno je tako...

- Tera te snaga na to... energija tvoja...

- Na pragu sam da zaplačem ... jaoj...

- Zašto sad?...Plači, bolje se isplači... Ne mogu dugo još ... Ja bih da spavam pa da nastavimo razgovor kasnije, sutra ... Mislim ja na tvoje muke ...

- Eh, i ja na tvoje ... ti si junak moj, Kapetane ... Lepo spavaj, a i budi dobar k'o i uvek do sad
  ... mada moje mišljenje dobrog je iznad granica svakog dobrog ... šalim se. Idi spavaj. Sanjaj manje. Više misli... Laku noć...

Bilo je vreme da i ja prespavam ovaj težak dan. U hodniku je nastavilo da smrdi, gvirnula sam kroz poštansko sanduče. Obećala sam da ga neću otvarati dok ne prestane ovo mrtvilo da se širi. Znala sam da je vreme da zovem stanodavce. To sam ostavila za sutra.

Ja nisam od tela 2

Ne želim više da želim mnogo. 

Vrtim se u krug, čini mi se da tražim ćošak, ili da nemam pojma šta tražim… izgleda da je moja zvezda izgubljena u tom beskrajnom prostoru plavoga kruga.

Ili je zlatna ptica zaista grdna varka,ili nije varka, samo ja ne umem da je nađem…

Ili sam je našla, pa izbegavam da prihvatim da to i je moja zlatna ptica.

Ja sam rođena u duploj vodi. Rak – Škorpija. Ja ne volim da verujem u zvezde. Ali volim Indiju.

Kažu da rak ne da na sebe nikad, da previše voli sebe i to u čemu živi, rak je snalažljivi pronalazač rešenja, brani svet i sebe u svetu. Pamti i ne zaboravlja, ali čini samo dobro. I u neuspehu, rak se raduje sebi, veruje da je sve to život. Pad njemu nije pad, pad je njemu stepenik ka spoznaji.

Škorpija je sud. Sudi sebi. Posesivni je držalac svoga uspeha. Njemu je pad povod za samouništenje. Škorpija ubija sebe svojim otrovom. Škorpija je sama sebi najveći neprijatelj.

Rak je osnova i on pobeđuje, astrološki.

Ja ne znam ko u meni pobeđuje.

Ja ne znam šta da radim sa sobom.

I nekad, nekad znam da volim svet. 

Volim prirodu. Ja sam srećna bojama.

Ubija me noć, u kojoj ne spavam i samim tim gubim sto najviše volim – boje.

Osuđenik na nespavanje.

I kad imam priliku da vidim boje, san me  vuče svojim dubinama.

Ja ne znam ko sam ja.

Možda mnome vlada Škorpija.

Možda mnome vlada Rak, a ja želim da mnome vlada Škorpija, i odajem joj se.

Ili navijam za Škorpiju u sebi i ne dozvoljavam Raku da je savlada.

Mozda živim u iluziji želje patnje. Zaista patim ponekad.

Mozda živim u onome što sama oblikujem sebi.

I celoživotno mislim da cu tražiti odgovore kojih nema u mojim analizama. Da li ja ipak suviše dobro vidim, i to što vidim i je taj odgovor, samo me košta da ga prihvatim? Ne znam.

Jesam li zaista ovo ja koja pišem, ili samo želim da sam ja… pa živim u toj iluziji sebe, da ja zaista nešto i umem?

Ako i umem, jesam li to zaista ja?

Ja nisam od tela 3

Ne znam dokle cu vapiti za esencijom moje duhovne egzistencije - stihom.

U uglu -reci cu- svojih 4kvadrata, na krevetu bez  nogara, pokrivam se crvenim jorganom, spavam na crvenom jastuku, pored crvenog nocnog stocica, na kome su razbacani crveni valjkovi chipsa pringles i gledam u crvene pantalone i crvenu kapu iznad kojih lezi crveni spakovani kofer. Zaprepasceno zurim u svoju nazovi sobu, shvatajuci da se ispod fotelje nalazi crveno-bela lopta. Nikad nisam obratila paznju na crveno oko mene. U mojim vidicima sve je ucrvenjeno u 2 ujutru, u svedskoj beloj noci koja izdise.Iz kompjutera sljasti plavi zrak. Jedino je plavo koje imam u svojim crvenim refleksijama.Sve moje poente plavih imam, a koliko god crveno bilo prisutnije, osecam  da ga gubim, ili da mi bledi, ili da -ne znam- bezi.

Ja sam priroda. Ja sam plavo. Ja sam nebo. Ja sam voda-more. Ja sam topao izmisljeni ton plavog sto je neprekidno hladno i odbojno obojen. On je crveno. On je goruci. On je vatra. On je taj koji mene dovodi do stepena kad cu kljucati, ispravati, opet nadolaziti, opet se zagrejavati, opet kljucati, isparavati...

Vatra i voda, crveno i plavo ja smo i on. Nema suprotstavljanja medju nasim osobenostima sve dok ja imam snage da nadolazim, a on da gori. Nema nikakvih suprotnosti nikuda. Nema nikakvih prepreka  koje se ne mogu savladati. Samo je potrebno umeti ili preciznije - osecati vestinu.

... i biti budan u (evo sad ce 3) ujutru, patiti od nesanice i ulivati nadu. Leciti sebe nadom da mozemo prebeci iznad svih suprotnosti, kojih se mi divljaci ljudi gnusamo i ni u jednom trenu ne mislimo da bi mozda ljubav mogla biti naš spas.

Ja nisam od tela

Putevi tog nedodirnog, kojima hodim tiho i ustreptalo, srcem dodira što ne postoje, a što osećam,i očima kojima gledam usahlo i bespomoćno, spominjem u taktu slova snova što ih s njim delim.

Iako se teško budim iz tih morbidnih nekadašnjih iluzija o životu, tešim se mišlju da ipak nisam više tako sama  - mada ponekad se zaista plašim. I teško priznajem tegobe koje imam, i nesigurnost sto mi vlada subjektivom. I nesigurnost koju osećam prema sebi. Ne prema njoj. Ona vlada verom.

I ne želim ikome da kažem, zato samo mislim.



I iako me možda čuje bezglasnu, želim da verujem da ne zna i da neće reći da me je čula, čak iako jeste.

Ne želim da me iko ikad dotakne na ovim poljima, kad sam bezglava i kad mi se smrzavaju vrhovi prstiju, a telo znoji.

Moja vatra, moje crveno nikad nisu bili plamičak što se lako gasi uz vetar, što odaje miris udimljenog, pa preraste u pepeo, utone u zemlju i nestane.

Ja bih radije ovo nazvala plamenom, koji se raspaljuje. Deluje mi utešnije.

Ili tihom vatrom, koja me samo zadirkuje, a ja kao voda na njoj, mučim se pred ključanjem.

Mučenje jednom čoveku koji je navikao na muku i ne pada teško, pada mu teško to kad nema razloga da se se muči.

Ja hoću da budem večna voda pred ključanjem. Voda koja će zastajkivati u granici. Voda koja će stalno vladati toplotom. Voda koja će stalno održavati ravnotežu svoje toplote. Voda na koju nikakve klime neće uticati.

Jer,voda koja proključa, ta i ispari. Kad ispari, nema ničeg.

Ja neću da u meni nema ničeg. Ja hoću da u meni vlada sve.

Makar i ne umela razaznati šta. Makar i ne umela znati reći ništa o svojim osećanjima, o svojim bedama, makar i nastavila umirati u jadikovkama. Ne želim ništa da znam.

Dosadno je znati, zanimljivo je tragati.

Lepo je znati samo tragati.

Hocu da uživam traganjem i spoznavanjem nje.

I hoću da i ona bude kao voda. Kao ja.



(I zelim da to nikad ne uznam).

Sumanut put u smetilište

Ne znam u kom liku počinjem pisku, al' znam da pišem ja, čak i kad najmanje ličim na sebe.
Umiruća u jos umirućem svetu, sićušna i prašnjava, utopljena u bolu,u patnji koja ne prestaje, u večnom stradanju - hoću da me nešto otrgne od realnosti i pobudi. Ili u krajnjem slučaju, da poželim da se probudim, a da mi prva misao pri buđenju ne bude – jebem ti život.
Živim u totalnoj neslozi, totalnom sukobu sa sobom – kako ću sutra, posle preživljenog danas.
Manja i od makovog zrna, ucveljena i bez ideje da mi bude bolje, povinovana nesreći, sričem reč po reč, nejasnu i meni, i bilo kome ko nije video, ili nije bio u stanju potpunog ništavila.
Sumant mi je svaki dan, želim ponekad da se iščupam, al ne znam od koga da zatražim pomoć. Pomoć u samoj sebi ne vidim. Neiscrpno molim srce da uspori otkucaje i umiri me.
Šta god da dotaknem, nadomak je da se otarasi mog stiska, nadomak je da ispadne iz mene – nadomak je da pobegne i da me se oslobodi!

Nemam kome da kažem, pa ćutim. Glavešine iz moje duše, nezadovoljne svim i svačim što im priređujem jednake su meni – nezadovoljnoj svim i svačim što meni priređuju.

Ovaj film u kome živim, nikad završen i nikad zaključen, volela bih da mu napišem kraj – hoću da bar nešto shvatim da umem.Vešta sam inače u početku dok zamažem oči, i prema sebi i prema tome što je oko mene. Umem, dok i sama verujem u to što započinjem. Posle mi se ciljevi izmešaju, osećanja pobune, dodiri izvrnu, postupci otupe tako da se pogubim u celoj priči i ne nalazim svoje mesto. Započeti nešto opet iz početka ponekad me najviše boli. To mi se dešava i kad počnem da čitam neku knjigu - mnogo puta jednu te istu ostavim nedovršenu i posle izvesnog vremena opet krenem da je čitam - znam suštinu, ne znam detalje, hoću da ih doznam - kad ih shvatim, to me dokrajči, pa opet zastanem ... pa opet iz početka. Počeci su čisto jebavanje. Nekad kad budem otkrila gde sam stala sa prethodnom stvari, prestaću da započinjem

Neumesna takva i nadomak neumesnima, imam potrebu da menjam, a nekako ne vidim šta bih menjala – ili nemam snage, ili želim da nastavim da uživam u nemoći. Tugaljivo mi dođe nekako jedini način kojim umem da se koristim. I bol. Ne znam da li mi je neophodan, al' znam da smo se navikli jedno na drugo, pa uživamo u međusobnom nadmetanju ko će od koga biti produktivniji. Nekako igra bude nerešena, pa se dogovorimo da najbolje funkcionišemo kao jedinka, kao celina. Zajedno smo nepobedivi.
Čujem mu glas jasno, da ga dovodim do ludila, a ja ga utišavam – osećam da strepi od toga što ne može da me se oslobodi.

Neke strukture su neuništive u svom subjektivnom postojanju, u simbiozi u kojoj se nadograđuju. Kao takve budu jedan vrlo objektivan primer toga šta je čovek – jedno đubrište osećanja bez mogućnosti recikliranja dok god je u stanju živosti.