Ne znam u kom liku počinjem pisku, al' znam da pišem ja, čak i kad najmanje ličim na sebe.
Umiruća u jos umirućem svetu, sićušna i prašnjava, utopljena u bolu,u patnji koja ne prestaje, u večnom stradanju - hoću da me nešto otrgne od realnosti i pobudi. Ili u krajnjem slučaju, da poželim da se probudim, a da mi prva misao pri buđenju ne bude – jebem ti život.
Živim u totalnoj neslozi, totalnom sukobu sa sobom – kako ću sutra, posle preživljenog danas.
Manja i od makovog zrna, ucveljena i bez ideje da mi bude bolje, povinovana nesreći, sričem reč po reč, nejasnu i meni, i bilo kome ko nije video, ili nije bio u stanju potpunog ništavila.
Sumant mi je svaki dan, želim ponekad da se iščupam, al ne znam od koga da zatražim pomoć. Pomoć u samoj sebi ne vidim. Neiscrpno molim srce da uspori otkucaje i umiri me.
Šta god da dotaknem, nadomak je da se otarasi mog stiska, nadomak je da ispadne iz mene – nadomak je da pobegne i da me se oslobodi!
Nemam kome da kažem, pa ćutim. Glavešine iz moje duše, nezadovoljne svim i svačim što im priređujem jednake su meni – nezadovoljnoj svim i svačim što meni priređuju.
Ovaj film u kome živim, nikad završen i nikad zaključen, volela bih da mu napišem kraj – hoću da bar nešto shvatim da umem.Vešta sam inače u početku dok zamažem oči, i prema sebi i prema tome što je oko mene. Umem, dok i sama verujem u to što započinjem. Posle mi se ciljevi izmešaju, osećanja pobune, dodiri izvrnu, postupci otupe tako da se pogubim u celoj priči i ne nalazim svoje mesto. Započeti nešto opet iz početka ponekad me najviše boli. To mi se dešava i kad počnem da čitam neku knjigu - mnogo puta jednu te istu ostavim nedovršenu i posle izvesnog vremena opet krenem da je čitam - znam suštinu, ne znam detalje, hoću da ih doznam - kad ih shvatim, to me dokrajči, pa opet zastanem ... pa opet iz početka. Počeci su čisto jebavanje. Nekad kad budem otkrila gde sam stala sa prethodnom stvari, prestaću da započinjem
Neumesna takva i nadomak neumesnima, imam potrebu da menjam, a nekako ne vidim šta bih menjala – ili nemam snage, ili želim da nastavim da uživam u nemoći. Tugaljivo mi dođe nekako jedini način kojim umem da se koristim. I bol. Ne znam da li mi je neophodan, al' znam da smo se navikli jedno na drugo, pa uživamo u međusobnom nadmetanju ko će od koga biti produktivniji. Nekako igra bude nerešena, pa se dogovorimo da najbolje funkcionišemo kao jedinka, kao celina. Zajedno smo nepobedivi.
Čujem mu glas jasno, da ga dovodim do ludila, a ja ga utišavam – osećam da strepi od toga što ne može da me se oslobodi.
Neke strukture su neuništive u svom subjektivnom postojanju, u simbiozi u kojoj se nadograđuju. Kao takve budu jedan vrlo objektivan primer toga šta je čovek – jedno đubrište osećanja bez mogućnosti recikliranja dok god je u stanju živosti.
Umiruća u jos umirućem svetu, sićušna i prašnjava, utopljena u bolu,u patnji koja ne prestaje, u večnom stradanju - hoću da me nešto otrgne od realnosti i pobudi. Ili u krajnjem slučaju, da poželim da se probudim, a da mi prva misao pri buđenju ne bude – jebem ti život.
Živim u totalnoj neslozi, totalnom sukobu sa sobom – kako ću sutra, posle preživljenog danas.
Manja i od makovog zrna, ucveljena i bez ideje da mi bude bolje, povinovana nesreći, sričem reč po reč, nejasnu i meni, i bilo kome ko nije video, ili nije bio u stanju potpunog ništavila.
Sumant mi je svaki dan, želim ponekad da se iščupam, al ne znam od koga da zatražim pomoć. Pomoć u samoj sebi ne vidim. Neiscrpno molim srce da uspori otkucaje i umiri me.
Šta god da dotaknem, nadomak je da se otarasi mog stiska, nadomak je da ispadne iz mene – nadomak je da pobegne i da me se oslobodi!
Nemam kome da kažem, pa ćutim. Glavešine iz moje duše, nezadovoljne svim i svačim što im priređujem jednake su meni – nezadovoljnoj svim i svačim što meni priređuju.
Ovaj film u kome živim, nikad završen i nikad zaključen, volela bih da mu napišem kraj – hoću da bar nešto shvatim da umem.Vešta sam inače u početku dok zamažem oči, i prema sebi i prema tome što je oko mene. Umem, dok i sama verujem u to što započinjem. Posle mi se ciljevi izmešaju, osećanja pobune, dodiri izvrnu, postupci otupe tako da se pogubim u celoj priči i ne nalazim svoje mesto. Započeti nešto opet iz početka ponekad me najviše boli. To mi se dešava i kad počnem da čitam neku knjigu - mnogo puta jednu te istu ostavim nedovršenu i posle izvesnog vremena opet krenem da je čitam - znam suštinu, ne znam detalje, hoću da ih doznam - kad ih shvatim, to me dokrajči, pa opet zastanem ... pa opet iz početka. Počeci su čisto jebavanje. Nekad kad budem otkrila gde sam stala sa prethodnom stvari, prestaću da započinjem
Neumesna takva i nadomak neumesnima, imam potrebu da menjam, a nekako ne vidim šta bih menjala – ili nemam snage, ili želim da nastavim da uživam u nemoći. Tugaljivo mi dođe nekako jedini način kojim umem da se koristim. I bol. Ne znam da li mi je neophodan, al' znam da smo se navikli jedno na drugo, pa uživamo u međusobnom nadmetanju ko će od koga biti produktivniji. Nekako igra bude nerešena, pa se dogovorimo da najbolje funkcionišemo kao jedinka, kao celina. Zajedno smo nepobedivi.
Čujem mu glas jasno, da ga dovodim do ludila, a ja ga utišavam – osećam da strepi od toga što ne može da me se oslobodi.
Neke strukture su neuništive u svom subjektivnom postojanju, u simbiozi u kojoj se nadograđuju. Kao takve budu jedan vrlo objektivan primer toga šta je čovek – jedno đubrište osećanja bez mogućnosti recikliranja dok god je u stanju živosti.
Нема коментара:
Постави коментар