na čiju me štetu voliš

Autor teksta i fotografija: Uma Vid

Ja ne verujem da na svetu postoji neko ko ne voli svoju zemlju.

Ali ljubav je “naučena” u svakoj porodici za sebe.

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, samo su nesrećne porodice nesrećne na svoj način”.

Nijedna porodica nije u svom jezgru nesrećna. Nego se nekoj srećnoj porodici desi neka nesreća, pa iz te nesreće, ta srećna porodica ne može da se mrdne dalje. I tako ta nesreća UNESREĆI tu srećnu porodicu. I tako ta srećna porodica, u glibu, nastavlja da se koprca dok na kraju ne poveruje da je zaista nesrećna.

Ta unesrećena porodica je naša zemlja koja je poverovala da je prirodno nesrećna.

Svaka ljubav potekne iz tog primarnog “ognjišta”, što se zove porodica. Svako ima svoj način da bude voljen i svako ima svoj način da voli. Razlika je što su neki načini da voliš i budeš voljen takvi da ti daju krila, a neki takvi da ti izvuku tlo pod nogama pa kreneš da propadaš.

Kao što postoji patološka ljubomora, tako postoji patološka ljubav.

Žena koja odrasta u porodici gde otac jedan dan tuče majku, a drugi dan joj ljubi noge, imaće takvu predstavu o ljubavi i u svom budućem partneru videće ljubav, ako on ima sličan šablon ponašanja. I dok ta žena to ponašanje ne osvesti imaće mišljenje da to tako treba. Da je to zdravo.

Tako je to i sa zemljama. Ja ne verujem da iko mrzi svoju zemlju. Neki je samo vole na njenu štetu. A narod je jedini koji može da se izbori za način na koji želi da bude voljen. Narod je jedini koji može da izabere da ne želi da bude voljen na svoju štetu.

Koji može da kaže da želi da bude voljen tako da dobija krila.

Koji može da izabere ognjište koje će da ga greje, a ne u kojem će da sagori.

prvo namesti krevet

 

Autor fotografija i teksta: Uma Vid

U knjizi “Čovek i njegovi simboli” govori Karl Jung da je put sa nesvesnim ruku pod ruku, put koji zahteva hrabrost. Da je potrebno mnogo hrabrosti da se čovek uhvati u koštac s onim što nesvesno ima da kaže. Sve dok se čovek ne uhvati u koštac sa nesvesnim on će verovati da je njegov život sudbinski i da su njegovi padovi kazna od Boga. Isto tako čovek će biti lenj, da često ni sa svojim svesnim neće umeti da se nosi. 

Ko hoće instant rešenje uglavnom dobije trenutnu odmazdu, trenutno zalečenje. 

Kada čovek oboli od infekcije kandidom on veruje da će da popije jedan “Diflucan” i da će to da reši problem gljivica. A ta gljivica je prirodni stanovnik našeg organizma. Ona podivlja tek kada je organizam debalansiran. Šta je dakle kandida? Kandida je način čovečje psihe da kroz telo pošalje signal da je vreme čoveku da počne da misli. Što bi mi u Vranju rekli, da se “varka”.

A to nije slučaj samo s kandidom. Sve više je obolelih od ovih i onih bolesti, a čovek je sposoban da krivi svoje telo za tu neuravnoteženost. Telo je defektno pa se razboljeva, a moja psiha je dobra. Misli da će poseta lekaru, da lekar prepiše lekić, da će to da harmonizuje organizam. Verovatno se neka bolest krije dugo u organizmu pre nego ispliva na videlo. Dakle telu je bilo potrebno mnogo vremena da postane neuravnoteženo. Ali čovek veruje da će ta neuravnoteženost da se reši tako što pucne prstima i ćao! Zasadi neku biljku i gledaj je kako raste i naposletku da lep plod… ne dešava se taj proces za jedan dan. Više strpljenja čovek ima da čeka red kod doktora, u apoteci, nego li što ima strpljenja za sebe. Pred Pepeljugu maćeha baca gomilu trulog i zdravog graška da ga probere. Pepeljuga se oseća beznadežno, ali zna da nema gde i da joj je bolje da se uhvati svog zadatka. A tada dođu i golubovi da joj pomognu. To nešto znači. Kosmos je na strani onog koji se ohrabri da učini nemoguće.

 

Kao što je bilo teško razboleti se tako je isto teško izlečiti se. U staroj Grčkoj su se lečili gladovanjem, to bi čistilo telo. Bolest ne bi bila gledana kao strašilo, kao neprijatelj, već bi bolest bila preduslov za ozdravljenje; katarzu. U dokumentarcu “Isceljenje” (engleski “Heal”), govori jedna istražiteljica koja je ispitivala ozdravele od raka šta su radili da ozdrave. Izdvojila je devet objašnjenja, a samo dva od tih objašnjenja su bila povezana sa telesnim navikama (ishranom i fizičkom aktivnošću), dok se ostalih sedam odnosilo na mentalne promene (promena životnih stavova, poboljšanje društvenih veza, način razmišljanja, itd). U enciklopediji “Čovek” predstavljeno je jedno istraživanje o stepenu preživelosti pacijenata na odeljenjima intenzivne nege. Upoređivane su dve grupe: jedna grupa pacijenata gde su posete bile dozvoljene, i druga grupa gde su posete bile zabranjene. Stopa preživelosti je bila veća na odeljenju gde su posete bile dozvoljene; dakle gde je pacijentima bilo omogućeno da imaju emotivnu razmenu sa svojim bližnjim: ljubav, dodir, podršku, toplinu. Dakle iako je, kako bi lekari rekli, telo bilo izloženo bakterijama drugih ljudi, jer lečenje u uslovima intenzivne nege često uključuje oslabljen imuni sastav, preživelost bi bila veća. Možda je čovekov najveći imuni sistem upravo ljubavne prirode; prirode bliskosti. 

Telo kad se razboli daje signale za psihološko pokretanje. Čovek je nepobitno psihosoma, koliko god današnji medicinski sistemi težili da redukuju čoveka na dijagnoze i druge oprečnosti. Po Mišelu Fukou, francuskom filozofu, dijagnoze su izmišljene radi kontrole moći u društvu. Radim kao medicinska sestra i vidim da su dijagnoze od koristi prvo društvu, a za čoveka su ponekad i pogubne. Na primer, iako bi dete u školi pokazivalo poteškoće s učenjem, recimo poteškoće da čita ili računa, ono ne bi dobilo adekvatnu pomoć ako ne bi dobilo dijagnozu diskalkulacije ili disleksije. A i kad bi dobilo tu dijagnozu, šta bi ta dijagnoza uradila? Ona bi etiketirala dete, ali da li bi to rešilo problem? Ne, dete bi još uvek imalo poteškoće s čitanjem i računanjem. 

Dakle u izvor problema se ne bi ulazilo. I tu bi se završila čitava priča deteta ni krivog ni dužnog. A pravi razlozi sigurno imaju veze s nečim drugim. Mnogi pacijenti oboleli od poremećaja pažnje, dobiju pravu pomoć tek kada se ohrabre i krenu na psihoterapiju, da se uhvate u koštac s pitanjem: kakav sam to ja i šta sam ja, zašto sam to ja i zašto nisam neko drugi … i tako dalje. Naše nesvesno krije odgovore na sve, čak i zašto na jedan određen način jedemo, da li jedemo brzo ili sporo, da li stojimo dok jedemo, da li uživamo u hrani, da li nam je svejedno šta ćemo jesti, samo da se osetimo sitima, i slično. 

Kada nesvesno pošalje poziv po tebe, a ti taj poziv čuješ, ti ćeš onda lako. Kad ustaneš ujutru prvo što ćeš uraditi – namestićeš svoj krevet. Jer je od životne važnosti vratiti se kući nakon napornog dana, nekad nepodnošljivog dana, i imati nešto dobro da te kod kuće sačeka, da te podseti da si, i ako si sve zabrljao toga dana, bio oran da dan započneš u skladu. 

ko je otkrio zlog čoveka

Autor teksta i fotografija: Uma Vid

Zle ljude … njih je otkrila zla strana koju svaki čovek ima. I to je čovekovo nesvesno. Sve dok kod drugih oslovljavamo ono što kod sebe ne možemo, na svetu će biti manipulatora, narcisa, fašista, i svih tih naziva kojih se užasavamo.

Tek kad čovek shvati da je i on bednik koliko i kad vidi nekog koga bi nazvao bednikom, raste u čoveka, i biva više čovek. I tek kad maska padne i razgoli se da je i on ništavan koliko i onaj u kojem vidi ništavnost, oseća istinsku kosmičku samilost. I tek kad oseti takvu samilost on će da može da bude blag prema sebi (=da oprosti sebi). I tek kad oseti samooproštaj on će moći da oprosti svima. Samo tada se dešavaju promene.

Nema promene dok čovek ne prihvati sebe.

I samo zato Jung kaže: pre ću biti celovit pa onda dobar.

  

Jer šta mi znači da sam dobar, ako se patim, i po čijem sam ja to nahođenju dobar, ako nisam celovit? (dakle ako nisam rascepkan i u konfliktu sa samim sobom, a u konfliktu sam sa samim sobom, sve dok mnome vladaju nepomirljive sile mozga i srca, dobra i zla, sreće i tuge itd). Ako se patiš a misluš da činiš dobra dela i da si onda dobar čovek, ti onda nisi dobar, već mučenik. Šta ti vredi da činiš neko dobro kojem te je neko naučio da je dobro, a tebi je zlo? I mrsko.

Čovek kada shvati da van njega nema ničega, biva užasnut, i oblažen. I oseća čitav sukob svetske boli i patnje naspram svetske ljubavi i sreće. S jedne strane zahvalan što je sam krojač svoje sudbine, a s druge strane mu je mrsko što ipak nema neku rešenu sudbinu. Jer ako bi imao rešenu sudbinu onda bi mogao samo da je prati. Jer je lakše da živiš s uverenjem da ne zavisi sve od tebe.

A ako nema rešenu sudbinu, odnosno ako je sam njen krojač, to bi značilo da je stvaralac.

Čovek je stvaralac i to je užasavajuće, mučno saznanje. Jer to znači da čovek nosi sebe u svojim rukama. Može da zamisli sebe ili kao tovar ili kao resurs. I ako je on stvaralac onda on zna da je on odgovoran, kriv i prav na tom svojem putu koji stvara. Užasavajuće je to, jer to onda znači da mora da bude mnogo pažljiv, da stalno postupa promišljeno, da umesto njega niko neće platiti njegov račun za struju, izabere njegovu životnu saputnicu, ubere njegovu zlatnu jabuku. I to je teško. Teško je da si bezazlen kao golub, a oprezan kao zmija.

Teško je da si čovek i zato često čujemo da je tako malo ljudi.

Kada čuješ nekog da se žali na svet, znaj da se žali na sebe. Ako se žališ na druge, žališ se na sebe. Teško je da radiš sa sobom i svojim životnim motivima, i zato čovek stalno blebeće o drugima. A drugi su isti kao on.

Samo onaj koji se izdigne izvan svega tog svakodnevnog čavrljanja može da govori u svoje ime. I tek tada počinje da živi svoj život, da govori svojim glasom, a ne glasom kojim su mu se obraćali roditelji, učitelji, i svi oni koji su ga ubeđivali o onome kakav je i šta je život i kako treba da ga živi.

Kad prihvatimo da smo sami stvorili neku kobnu životnu situaciju, možemo da shvatimo da imamo moć da je se oslobodimo.

Da su nas naše lične odluke “uvalile” u nju.

I da isto tako ličnom odlukom možemo da se izvadimo iz nje.

svakoga čeka njegova sreća

 

Autor fotografija i teksta: Uma Vid

kada su mi govorili da volim sebe pre tri godine nisam imala pojma šta to znači.

u jednog muškarca sam se bila zaljubila jer me je pitao da li volim sebe. Imala sam običaj da se zaljubljujem u muškarce koji bi mi pokazivali gde nisam dovoljno dobra.

ostavila sam ga jer sam volela sebe, sada znam. ali tada nisam znala ništa.

tada, da bih pokazala sebi da volim sebe, iako pojma nisam imala šta to znači, odlučila sam da potegnem jedan korak koji mi je na nekom racionalnom nivou ličnosti značio da volim sebe, a to je da izbegnem da povredim sebe. 

ostavila sam ga nakon šest nedelja, iako je svaka ćelija u mojem telu vrištala da ga ne ostavim,

da pustim da se situacija razvije, da mu dozvolim da vidi kako sam ja tolerantna i dobra prema njemu, da vidi kako će pored mene da se oseća kao kralj i tome slično.

zašto sam ga ostavila?

zato što sam primetila da je isti kao i svaki s kojim sam pre bila u vezi. da je i on bio onakav spreman da uzme, a ja spremna da dajem. 

tome sam morala da stanem na kraj jer u nekom trenutku sam osetila da sam se nadavala, a ostala gladna.

malo intelektualnije nadareniji, bavio se akupunkturom, praktikovao jogu itd, ali isti emocionalni tip kao oni pre njega. jako težak, reči najčešće kleštama da mu vadiš iz usta, bez jasnih komunikacijskih smernica šta zaista želi, a šta ne želi u datoj okolnosti, a slatkorečiv: “voleo bih da sednemo u auto i vozimo čitavom evropom”, “jako si lepa, prija mi da te držim za ruku dok sedimo u bioskopu”, “obuci se lepo, vodim te u grad”. pravi šmeker, ali ako mu spomenem da hoću stabilnu vezu odgovarao bi mi: “lepo mi je sa tobom, ali voleo bih da se situacija odvija polako”, “u prošloj vezi sam bio jako povređen, još uvek se nisam oporavio, voleo bih da se strpiš”, i slično.

ostavljanje ovog čoveka bio je prvi korak na putu ka sebi. načini me da se osećam kao boginja jedne večeri, ali me uveče doveze kući i ne zna kada će sledeći put biti slobodan za mene. u jednom istom trenutku me osvaja i napušta. kao da neko dođe, osvoji zemlju, a nekon toga je ostavi da truli.

vrištala sam i činilo mi se ko da me neko dere kad sam raskidala, a samo sam mu namignula i rekla “ciao bello”. 

bio je tačno onakav muškarac na koje sam “padala”, ali je razlika bila što meni nakon poslednje neuspele veze, više nije bio cilj da “padam”, već da se uzdignem. 

napravila sam plan da MA I DA ME DERU neću više da padam na isti šmekeraj, makar bio i srbin iz vranja, pravoslavne vere. stavila sam svoju sreću i mentalno zdravlje iznad svih šablona na osnovu koji sam živela do tad.

napuštanje tih šablona delovalo mi je kao kad, odeš na more, i prvi put posle nekoliko neodlazaka na more, počinješ da ulaziš u more. malo po malo. 

kad ti voda dođe do struka baš ti je hladno, a da se bućneš cela sa sve kosom, čini ti se da ćeš da se zalediš. 

ali kao što znaš, nikada se nisi zaledila pre, pa se polako usudiš da se pokvasiš cela, a onda ti voda i nije tako hladna. voda ti je potaman.

hladno ti je posle kada izađeš iz vode, i skontaš da je peškir mnogo bitna izmišljotina. on te zagrli i zagreje.

kao i muškarac koji je za tebe.

halabuka: autor uma vid

 čitava fama oko korone, protesta oko crnih i belih života, globalne i suverenističke politike, ideja koje su smišljene da bi čovek imao čemu da robuje,

služe zamajavanju čoveka i skreću pažnju s onoga što je jedino važno: čoveka.

podele su sve veće, a čitavo čovečanstvo liči na slepohodajuću antifu koja se bori za život crnih ljudi, ali istim tim crnim ljudima koji su našli način da se opskrbe za nasušnu egzistenciju, uzima hleb iz usta, razarajući crnačka naselja.

što je antifa jača jačaće i beli pokreti, a sukobi su neminovni. borba jedna protiv druge i sve ode u peršun. za ideale ginu, zaista, budale. ko stavi ideal ispred sebe, izgubio je živu glavu: čoveka.

čim postoji podela, i čim sam ja za jedan zločin, da bih savladala drugi, ista sam kao i ovaj koji je prvi počinio zločin.

pre neki dan je objavljen video na fekzbuku kako studentkinja snima ženu koja ulazi u lift. žena počinje da se svađa s osobom koja snima. žena govori osobi koja snima da je mrzi, jer je crnkinja. uz objavljeni snimak ide propratni tekst:

“Dragi moji prijatelji novinari, ja znam da smo ovih dana svi preokupirani situacijom u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu, ali apelujem da se u Vašim rubrikama nađe i ovo. Predstavljam vam, dakle, njegovo veličanstvo, RASIZAM. Napadnuta je studentkinja medicinskog fakulteta na razmeni. Iz Irske je, toliko znam. Sutra će se vratiti kući, a Srbija će za nju biti jedna ružna uspomena zahvaljujući ovoj gospođi koja je, zamislite, Doktorka. Milena Šćekić, ako se ne varam. I to, bez trunke etike, treba nekoga da leči.”

mnogo me iritiraju ovakvi snimci,

hajde sad da obesimo sve zbog svakoga.

crnkinja snima ovaj video, kršeći zakon o ljudskim pravima, a ova doktorka rasistički postupa, kršeći isti zakon.

mi ni ne znamo da li je osoba koja snima, crnkinja, jer se na snimku to ne vidi. mi ne znamo ni ko je ova koja se snima.

društvene mreže ocrnjuju doktorku, ako je zaista doktorka, koja onda u ovom trenutku nije tu u funkciji doktora, 

i svi se slade ako mogu da kažu da je ova žena rasista.

jadna crnkinja, svi će da misle. a niko nije tolko jadan koliko onaj koga kolektivno žale.

(opet spominjem: mi ne znamo da li je osoba koja snima crnkinja).

npr. kolektivno žalimo ljude koji imaju rak, ali nemamo samilosti prema ljudima koji imaju šizofreniju. društvo je napravilo lepe i ružne osobine.

crnkinja i ova doktorka su ISTE.

ako zaživi ideja o distopijskom društvu to će da bude samo zbog obogaljenih slepih ljudi.

ako nam se desi distopijsko društvo desiće nam se zbog obogaljenih slepih ljudi.

nasilje se nasiljem ne leči. niti se strah strahom leči.

da obesimo jednog zbog nekog zločina, opet činimo zločin.

zemlja treba kolektivno da ide na psihoterapiju.

zemlja pati od NEOBRAZOVANOSTI i NEPISMENOSTI.

očigledno je da svet postupa kao da nema dostojanstva ni u kome.

ali to tako nije!

 

nijedan čovek nije nedostojanstven.

nego je zamajan halabukom koja se vodi oko svega,

zaboravio je prioritete, jer je halabuka svuda.

da bi bio nedostojanstven on prvo mora da bude dostojanstven.

dakle: čovek je dostojanstven. 

ali se sve zaturilo jer je previše halabuke.

kako hese kaže: i najnesrećniji život ima svojih sunčanih časova. i pod peskom i kamenjem svoje sitne cvetiće sreće.

prave ljude, koji ohrabruju čoveka, nam korumpirani mediji uskraćuju da čujemo,

jer su isto tako zamajani halabukom. i oni zamajani halabukom idu tamo gde je halabuka.. “ko ne spozna sebe slepo hoda po mraku”, rekao je moj brat u Hristu, Saša Mitrović.

boravite u prisustvu toksične osobe 10 dana i videćete kako će početi svet da vam se ruši.

pridajte pažnju svemu što vas je lomilo u životu i to će vas savladati.

zaista opstaje samo ono čemu pridate pažnju.

kada oni crni zlidusi napadaju hari potera, i pokušavaju da mu isisaju dušu, čime se haripoter brani? on se brani time što se seća lepote. teško mu je da u tom trenutku kada je napadnut zaista vidi lepotu, ali on je ipak vidi.

kada ne znaš kako i kuda gde dalje, kada se nad zemljom nadvije crni oblak i sve baci u zasenak, a nedužni padaju na kolena, a ti više taj rat ne možeš da gledaš: 

zaviri u sebe. 

tu nema rata.

tu cveta neki cvet iz tvojih zapustelih predela

po groblju se grad poznaje

pošto kod nas u vranje nema uglavnom ništa, samo moja jadna melanholija za onej raskantane ulice, kaldrme i etar što na prelaz iz zimu u proleće miriše na dim iz odžaci što se dimiv po cel dn i noć da ne pomrznemo i ne se preladimo, odluči posle ’’stihiju’’ da idem kod tićmija u leskovac jer beu me uvatile neke lutke, kakve samo možev da fativ čoveka koj je jenput napuštija svoju zemlju i kad se jenput vrne ne mož da se zasiti od cel tj - dom. toj ne razumev ljudi otuj koji za stranu zemlju smatrav beograd i uglavnom ti se podsmevav vikajći - ae mori ti si se spasila, što ćeš ovde?!

i takoj, iskombinova ga nekako da otidnem za leskovac, iz prevalac s avtobus za han, pa iz han da faćam niš ekspres za leskovac. ispadna jedno golemo putovanje, iz stokholm pobrže stignem u skopje nego li iz prevalac u leskovac. takv ni skapan prevoz da te tera jedno petnaes insta storija da turiš dokle stigneš na odredišnu tačku. beše mi malka čudno što kad proodi kroz grdelicu lokacija na telefon mi pokazuva bugarska i neko čudno mesto tam. mi kakvi smo na balkan ni gps ne mož ne odredi. takoj po gps kad sam u prevalac pokazuje mi da sam u neko šiptarsko selo dernede, kosovo. sigurno sam gi zaintrigirala ovija moji zapadnjaci na rabotu kad sam se odvažila da idem u toj ratno podneblje, enklavu, ničiju zemlju-kosovo. nego da ne zaobikaljam više, s niš ekspres samo sa živ zor od sd će idem. poslušajte me da ne bi ste i vi poželeli samo sa živ zor da idete s niš ekspres. ne mora mnogo da objašnjavam, valjda je dovoljno da kažem niš ekspres. i takoj beše se zabuljila u neku knjigu i kad podina glavu i pogleda kroz prozor primeti da svi kola imav le registracije pa mu napisa na tićmija - ovde svi kola imav samo leskovačke registracije takoj da mora da sam u leskovac. tamn toj što mu napisa i ete uđe bus u avtobusku stanicu i ja pogledna i seti se da mi je tatko pričaja da avtobuska da l železnička u leskovac je bila velika investicija od slobu i da izgleda novo, takoj da tuj si iskoči i tićmi mi posla da će dođe s kola da me zbere. i takoj i beše. kad da se pozdravimo od rados se sve počukasmo s glave jer na nijednog ni neje glava malečka; td svati zašto mu na instagram stoji "glavonja porodice". mnogo se zasmejasmo nešto u tj trenutak i posle kad uđomo u kola isto se smejasmo ne znam zašto, a ni mi u tj trenutak nesmo znali. samo znam da mi je bš falilo da se takoj smejem i od smejanje za stomak da se držim. reče mi će idemo u spomen park dokle još ne se je smrknalo, ja se mislim, na mene mi se mož smrkne samo kad sledeći put pakujem koferi za vrćanje u stokholm. i takoj s nadu da ikad će stignemo u spomen park dođomo na neko groblje. bš se počudi jer nikad me niki neje izveja negde na groblje. a groblje ubavo, kude god pogledaš - sve ljudi na koji gi je napokon l'knalo. oslobođeni od sve. morala sam jedno dvesta slike da opalim jer tolko ubavo groblje nesam nikad do sd videla. po groblju se grad poznaje, odma mi je toj padnalo na pamet i pomisli ako će sudim po groblje leskovac je najubav grad do sd što sam videla. stefan vika, a spomen park je dole, kroz ovej šibljike ako ne mož se spuštimo će mora da kružimo, vikam ma ajde be, mož icepim unihop al nema kruženje. zamalka da se pokajem jer onoj je bilo ko kroz strnjište da odiš, samo ovoj neko strmo strnjište. pomisli živa sramota, ovoj samo u srbiju ima da do neko bitno mesto mož da dođeš samo ako se sve racepiš. takoj je generalno u srbiju, ako uopšte negde oćeš da dođeš mora majčino mleko da prokukaš. i kad napokon dođomo na ciljano mesto samo me prostreli ”mrtvi smo al nismo zaspali kamen te našim očima gleda" i onija spomenici s kakvi ti ne imena. toj su sve ljudovi što su majčino mleko prokukali, al zašto?! da gu ovuj zemlju vodiv kakvi ti ne đilkoši. bitno naježi se. đilkoši prolaziv, al žrtva ostaje. tolko mi beše ubavo da više nesam znala da l mi suze idev od silno smejanje, onj citat ili od tugu što ne mi je jasno zašto tolki ljudi izginaše za zemlju koja nikad neće bidne država. sigurno nesu izginali da bi im podigli spomenik. ali dobro, na nas srbi ni toj najbolje ide, dizanje spomenici, bitno da nešto dizamo …

na pali borci za bolju srbiju. 

na tićmija mu odma padna na pamet da tuj pravimo poetsko veče, ja mu reko - ne bez mene. pa stvarno. ne bi mogla da se pomirim s toj da se bez mene održi poetsko veče za koje se tićmi dosetija u moje prisustvo. dogovorismo se da će bude osvetljeno s baklje i da će se svira fagot. carski. s obzirom da ga znam kakv je živac će ga isplanira i ostvari i u toj ni leskovac neće mož ga spreči.

teja je da me vodi u muzej, al pošto ga niš ekspres zasra, i okasnismo se, otidnamo do pab i pričamo za poeziju, ne znam što al beše ubavo. morali smo da posetimo marianu jer nju da gu ne vidim a došla sam u leskovac, za koje je onda ona bila u tamarinu akciju? odma kad ga vido tićmija u tuj emisiju reko na moji - ovoe tićmi, pesnik iz leskovac, njega će ga vidim sd kad idem za srbiju. i vidite li - nekad i kad se zebavate bog ve svati ozbiljno.

na marianu mnogo vu ubava kuća, za nju niki ne bi znaja da tamara ne se je setila da usliši stefanove molbe. fala vu. ljudi ne bi čuli za marianu bez obzira što je dobar slikar. u srbiju pa kd se je pročulo za neki dobri. toj samo kad umrev. mi smo dobri u slavljenju nekog posthumno. fala vu na tamaru ponovo. kod marianu se najedo banane toj veče i reko neće večeram jer ja u švedsku kad se vrnem iz srbiju provodim vreme mozgajći kako da skinem tuj tonu što su me udebelili po kafane ručkovi slave itd. al ispadna da iz leskovac ne mož da izvrdaš ako ne si jeja roštilj mesko. zatoj su rešili da rezervišev mesto u kafanu ’’porta’’. ime na kafanu utepuje, ne li? podseća me na moju poeziju. jer cela moja poezija je porta bez ključ. eh. al neje bš takoj u životu jer kad ne poslužiše u kafanu s bokalče vinjak poče se otvaram. pol'k se počeše otvarav svi, samo mi je falilo da mi zasvirav ’’za tebe mome ubava’’ i da se precvikam. ne znam da l su drugi primetili - ali bš kad na toj pomisli onija svirači ga zasviraše stanišu. ne mož kafana da prođe bez stanišu. staniša je najviši estradni domet vranja, a ne pepi il neki tamo. bez "momu ubavu" nijedna svadba ne mož da prođe, nijedno veselje. a vranjanku mi gu pevav i na čat na krstaricu. ete. nego u tj zanos stvarno se precvikamo. taj reč gi je bila mLogo smešna. "precvikamo se, ne znajemo kude je švedska", vika stefan. ja se pomisli nema ni što da znaš. koj će ti gu kad ti leskovac omogućava da živiš ko mađioničar, s malka pare da ti je ubavo. ili bez ič, pare.

stvarno u ’’portu’’ se otvori do kraj. a onoj mesko na skaru me dokrajči. ja nesam neki mesar, al onoj sam ga izela s merak. leskovac je mesni centar balkana. nigde poubavo meso nesam jela na balkan. a ni u skandinaviju. u stvari mi u skandinaviju smo mnogo osvesteni za hranu, pa umesto da istinski uživamo, pasemo travu. obrok 80 posto trava 20 posto perinač. takoj si je. šveđani kad bi došli u leskovac pocrkali bi od visok holesterol. srčka bi gi strefila za čs, popadali bi ko kad otreseš slivu. u travu bi gi tražili s fenjer. takoj dokrajčenu od jedenje, vikav u pab da me vodiv - pab je golema atrakcija svuda po srbiju, u švedsku u pabovi iskačav samo okoreli alkoholičari, jer tuj ima jeftino pivo. u srbiju su toj omiljena mesta na nas što trućkamo poeziju. valjda što takoj prejebano delujev, zašto li. i ja onakoj sa želudac što mi je izmešćuje dijafragmu pristana. morali smo još po koji vinjak da omlatimo jer koe drugo mož ga svari onoj mesište. takvo debelo prožderuvanje verovatno tolko ubavo mož ti legne samo u leskovac, jer tamo ne te koriv što nesi vegan. moramo i da se izmajemo po grad i moram da priznam da se tolko uočljivo nesam osećala još iz vreme kad sam nastupala po besede u vranje. ovj tićmi je postaja sinonim za leskovac, i ako, bolje toj nego da te znajev po stokholmski sindrom ili takoj nešto. 

i takoj u toj majanje pričamo nešto, mislim da nesmo znali što jer bš se precvikamo u "portu". stvarno doooobra kafana. merilo za dobru kafanu je kolko te dobro služi pamćenje kad se sutradan probudiš. fala bogu ne se sećam ništa samo kolko me je dijafragma bolela od smejanje, a možda i od onoj mesište. moram da priznam i da me je sva taj lepota postojanja u tija trenuci oplašila jer mnogo sam čudan čovek, al čim mi je nešto ubavo ja moram da pobegnem od njega, jer je nedostajanje opasna bolest. od toj se umire. od toj se umire i po nekolko put. 

mislim da sam td u leskovac umrela triput, tri stvari su me dokrajčile. druga je bila kad sam sa stefana kuvala kafu ujutro kad se probudimo i ne mi je bilo mrsko kad je babamu donela banicu za doručak na koju sam se posvetila iako ne jedem belo brašno. treća je bila bogojavljanje iznad LE-a koje me je inspirisalo tolko da još ne mogu da napišem sve pesme i priče koje je rodilo u mene.

da ne zaboravim kafe knjižaru stošić i da gu pohvalim za jazz izbor muzike. toj kod nas u vranje nema. u stvari u vranje nema ni knjižara. ne gi ni treba na ljudi. svi su se zaposlili u geoks i ne gi bš zanimav knjige. zatoj u ančiki u leskovac beli je drugi.

al toj možda neje važno. možda je považno što sam u knjižaru našla švedskog ’’mumina’’, strip od mnogo poznatu švedsku spisateljicu ’’tove jansson’’. ne znam, al oseti se mnogo ponosno što kod nas ima toj, a kod šveđani nema npr. ljubivoje ršumović. toj je mnogo považno od onog ’’ladno, ali standard’’. 

lana je kao mlada poetesa htela da nauči da svira gitaru da bi imala na čemu da recituje svoju poeziju (koja u svojoj sveukupnosti jeste lepa tiha a nužna i kričuća muzika - to što u njoj izgara je bitan činilac pesničkog stvaralaštva),
i sa dvadeset je to i učinila.

tako sam i ja jednom pokušavala, dok mi jagodice vrhova prstiju nisu sagorele
pa sam ih držala noćima i noćima za radom u hladnoj vodi da bih makar mogla da odremam.

zato danas uživam, predano uživam u lani, i znam da lični san ne mora obavezno da se ostvari kroz jedinku koja ga sanja.
možda je najbitnije saznanje da se snovi ipak ostvaruju.

dreams come true.
🍀