radostan dan, nacista i huligan

išla sam na selo pre neki dan. tražila posao u staračkom domu, koji je na, kraju se ispostavilo, ekološka kuća obrazovanih filozofa i antropologa koji pate od demencije i sličnih degenerativnih bolesti. udaljeni od civilizacije. žive u vili napravljenoj od specijalnih organski proizvedenih materijala. putovala sat vremena i hodala četrdeset minuta da stignem tamo. na kraju zovem. stigla na kraj puta, nema ni račvanja ni bilo čega. jednostavno - kraj puta. gledam levo - niska kućica okružena nekim procvalim drvećem. desno - neka visoka nalik na vilu kuća, tamno sivo obojena. kiša pljušti. gledam dalje. jednostavno kraj puta, nemaš gde da se makneš. i zovem:

halo viktorija je na telefonu. prohodala sam celu jernu. ne mogu nikako da vas nađem.

-opiši šta vidiš.

-kako bih opisala, ja sam na kraju nekog puta. vidim neku kuću nalik na vilu, tamno sivu. i - prekinuše me.

-hajde pokreni se.

pokrećem se.

-oh, pa mi ti vidimo noge. na kapiji si.

(kakva kapija, pitam se, sve je otvoreno)

-priđi još, sve te bolje vidimo. podigni glavu. vidimo te s prozora. ispred radimo moleraj.

i da, vidim da ispred rade neki moleri.

ne znam, nikada nisam u švedskoj stigla na kraj nekog puta. uglavnom sam nailazila na noviji i zaguljeniji lavirint. pogotovo nisam stizala u starački dom koji liči na vilu, a tek ne, što sam kasnije doznala, ekološku kuću koja služi kao starački dom. iskreno, nisam ni znala da je moguće imati ekološku kuću za stare. za stare su obično otpaci. a oni - rezervoari za antidepresive, pilule za spavanje, tablete za smirenje i slične uzročnike ne-zdravlja, sa malo fasadiranim efektima poput ublažavanje simptoma i bezmalo “rešenje” problema, što naravno samo je - bullshit, skitsnack, ili na našem rečeno - baljezgarija.

no, ušavši unutra bivam pozdravljena i dočekana. starački dom miriše. obično starački domovi smrde. obično u staračkim domovima ne bivaš dočekan. obično te samo posluže rasporedom sati, teško bivaš predstavljen ikome. meni je ponuđeno da sednem, da popričamo, pa da pođemo u razgledanje kuće. pitaju me odakle mi ideja da radim na selu i to još u staračkom domu. kažem da se radi o nostalgiji. da sam živela na selu devetnaest godina dok nisam došla u švedsku. a da sam onda počela da živim u gradu, gde sam ujedno shvatam posmatrajući njih slobodne, nasmejane i rukate, i usvojila neke gradske obrasce ponašanja - uštogljenost i slično, što pokušavam da prećutim. kažem uglavnom da mi je dosta grada. da mi je potreban odmor.

(čudno mi je, čudno je i njima - potreban mi je odmor, a tražim posao).

pitaju me koliko sam tu i kako je moguće da govorim ovakvim švedskim kakvim govorim, kažu govorim začuđujuće dobro. ni sama ne znam da im odgovorim, takvim švedskim sam jedino tada govorila do sad. mora da je uticaj sela. pitaju me da li znam šta je holizam, pošto je njihova vizionarska ideja holizam. kažem da je to ideja čitavoga zdravstva, ideja koje se jedva neko pridržava, koju je teško usvojiti. kažem i da sam učila filozofiju i da znam, mada da počinjem da se plašim da li ću uspeti da se prilagodim takvom ljudstvu kakvo je tu, osećam da me je stokholm ispio.

- kod nas nema lekova za spavanje, antidepresiva i slično. lekova za smirenje, takođe. nema genetski modifikovane hrane. sve što se jede proizveli smo sami, ili smo naručili organsko proizvedeno. i kuća je od specijalne drvne proizvodnje.

da, hranim se zdravo, razmišljam. i protiv sam upotrebe svakakvih lekova. no nisam navikla na praktičnu primenu toga, moje iskustvo sa staračkim domovima u potpunoj je suprotnosti s ovim što mi oni pričaju, kažem im.

- koristimo raznovrsna eterična ulja - kažu mi - kuvamo zajedno za starima. ministarstvo za proveru hrane nas je zamalo zatvorilo jer dozvoljavamo starima prilaz kuhinji. no nisu, postojimo još uvek, jer smo mi to opravdali voljom da ljudi iako su stari ne treba da budu limitirani, pogotovo ne jer su bolesni. da treba da osećaju i raspoznaju mirise uprkos degeneraciji, uprkos kongnitivnom stradanju.

klimam glavom na njihove tvrdnje. govore mi o radnim satima i da nema striktnih sati.

posve sam začuđena. nisam verovala da ovakva mesta postoje.

krećemo u obilazak i uvode me u radnu sobu. nema računara. kažu imaju arhivu koju dokumentuju starinski. kažu kako sve funkcioniše kako treba.

da, uvek sam verovala da sve može funkcionisati i starinski i da nema žurbe, kako nam je to predstavljeno medijski ili gde god, čak i na univerzitetu.

kažem ženi, verovatno budućem kolegi, da je moj san voditi takav život kakvim se tu živi, no da je ekonomska situacija jedina granica. kaže mi da je živeti ovako čak i jeftino, jer je ljudski. i pita me - šta misliš koliko košta živeti ljudski?

to se ne može platiti - odgovaram.

ubrzo shvatam da moram ići. ali ne zaboravljam da im ispričam kako sam dospela u švedsku. pričam kako sam rođena devedeset prve, a da je moj otac pre toga živeo u švedskoj. da je ceo moj život bio ispunjen idealom o švedskoj. zemlji najveće socijalne pravde. zemlja ljudskosti. zemlja ljudskosti, gde niko ne hoda etiketiran. zemlji koja je po mom ocu jedina gde možeš ostvariti svoj san. pričam i o filmu “mene ne poseduje niko” priči o bezuslovnoj ljubavi između oca i ćerke, švedske produkcije, da bih im bliže objasnila svoju privrženost ocu. ne usuđujem se da im kažem da moje shvatanje danas dve hiljade četrnaeste u stvari je da švedska nikada nije trebalo biti moj ideal.  shvatanje da je to zemlja gde nema socijalne pravde. zemlja u kojoj i nema puno ljudskosti, gde ama baš svako biva etiketiran. zemlja koja po mom ocu danas, i nije neka zemlja za ostvarivanje snova. no ne usuđujem se govoriti to, jer oni žive u mom u detinjstvu usvojenom idealu švedske. osećam to dok klimaju glavom na ono što sam izgovorila. ne usuđujem se jer vidim da su oni našli taj kutak koji je meni predstavljen kao ideal, a koji mi danas izgleda nedostižan. ko zna zašto, možda jer sam se navikla na grad gde se boriš i sam sa sobom i s drugima. gde živiš kako živiš - gledajući na sat, ustajući rano, ležući kasno ponavljajući iz dana u dan svoju besprekornu rutinu u koju kad zapadneš, teško je se oslobađaš.

shvatam da se moj ideal nije promenio, ali da možda nisam mu dorasla, jer sam nažalost postala građanin, bez obzira na neprekidni vapaj za selom i ustajala sećanja na neki prethodni život koji neprestano pokušavam da zataškam, a koga neprestano pobuđujem - seoski, priorodan.

odlazeći kažu mi da požurim jer moram stići na autobus koji prolazi na svakih sat vremena.

(o ne! razmišljam. tako je bilo i u mom selu. propustiš autobus i čekaš sat vremena ili više da dođe drugi. i molim se da stignem, jer mi je mrsko čekati još sat vremena. razmišljam kako tako nije u stokholmu jer autobusi prolaze na svakih sedam do petanest minuta).

bivam otpraćena čak do autobuske stanice što me zbunjuje. na autobusku dolazi neka starica. na licu joj vidim da je preživela moždani udar. paralizovana desna strana, ali ona i dalje govori.

-čekamo autobus. doći će, nadajmo se. nisu tako česti autobusi ovde, ali nadajmo se. lepa si. stvarno si lepa. mogu li da te pitam odakle dolaziš? takvih tamnoputih i lepih devojaka nemamo mnogo ovde. moram da priznam da si stvarno prelepa.

-oh, hvala vam. dolazim iz jugoslavije. a vi?

-ja dolazim iz nemačke.

-oh, lepo! (ne znam šta mi je, stalno se prenemažem ovom uzrečicom oh, koju sam inače usvojila i na srpskom).

-lepo? pa bilo bi lepo kad me ne bi svi smatrali nacistom, bez obzira što sam u drugom svetskom ratu bila tek dete i još uvek ne razumem što se uopšte ratovalo. ali nema veze, smatraju me nacistom svakako.

-ne znam čime bih se mogla pohvaliti kao srpkinja. da sam huligan možda, ko zna. no nemajte problem, svaka zemlja je prepuna nacista. nemačka je imala samo upečatljivog predstavnika. ima ih svuda.

-da, i u švedskoj. najslobodnijoj zemlji - smeje se podrugljivo.

-ne brinite, i sama sam doseljenik tako da znam o čemu govorite - odgovaram.

-nacista i huligan čekaju autobus zajedno - osmehuje se.

osmehujem se i sama. vidim autobus kako dolazi. osmehujem se i zbog toga. pogotovo jer kiša još uvek pljušti.

ulazeći unutra prolazi mi kroz glavu ideja holizma. videti celinu. videti čoveka kao jednu celinu. gledam u staricu i shvatam da ja, koliko god se deklarisala holistom prvo na njoj što sam primetila je da je imala moždani udar. videla sam ono patogeno. u holizmu je glavna ideja videti ono salutogeno.

treba raditi još puno, razmišljam i pitam se, zašto na primer  prvo nisam primetila da je obučena kao devojčica? zašto sam se odma dala na zaključivanje samo na osnovu toga što izgleda da je imala moždani udar? možda nije. ko zna šta se zbilo. autobus nastavlja. uskoro stižem na odredište, ne na kraj puta, no na noviji i zaguljeniji lavirint.

radostan dan, nacista i huligan.

Jutro, ili predzorje, kod kuće sam, jesam li?

Kod kuće sam.
Ne znam tačno koje je doba noći, možda predzorje. Ne liči da je jutro, a ne liči doduše ni na mrkli mrak. Neka razblažena varijatna tople sive, i meki vrcaj vetra pokušavajući da ga načujem, sve se više gubi. Da, vreme je posve mirno, u januaru, plus sedamnaest. Tek po koji šum u sobi, kao od nečijih laganih koraka, priviđam i pokušavajući da se setim jednog vrlo bitnog telefonskog broja nervozno se plašim da sam ga zaboravila i užurbano meškareći se po krevetu sećajući ga se, zagledavam se: ka mom licu okrenuta neka ružna leđa i, mrštim se. Sećam se broja. Broj je tu. Počinjem da se smejem i šapućem - nnn... a leđa preko puta kao da počinju da govore. Mršteći se opet, nedrage volje pokušavam da se ne mrštim, da pokažem bar malo poštovanja prema tome s čime delim krevet. Ovaj, s kime.

Smišljajući prikladan pozdrav za dobro jutro skupljam snagu u sebi i, odmotavajući od ejmi wake up alone mislim koliko je dragoceno buditi se sam ukoliko već ne možeš se probuditi pored onog pored koga bi se budio. Ako takav postoji. A uvek postoji. Mora postojati. Ako ne postoji - čemu onda majčinstvo, očinstvo, samo da bi se dete sklepalo? Ne verujem. Tako isprepletanih misli govoreća leđa okreću mi glavu i s osmehom me pozdravljaju - dobro jutro, ljubavi - ili nekom sličnom frazom. Od velike nevažnosti izgovorenog doduše i samih reči pokušavam da progutam misli o tome kako bih najradije odgovorila - ajde skupi stvari i idi kući svojoj, nisam neki materijal za druženje ujutru. Gutajući promišljeno odgovaram nešto ne pamtim šta, ustajući, gole kože, smrzavajući se (uvek se smrzavam kad mi se dešava nešto što ne želim, čak onda i kad želim, jer ne mogu da verujem da mi se to dešava). Prilazim da uključim grejalicu i stavim kafu. Dok se skuva imam običaj da obavim nuždu, operem zube, stavim koji zalogaj usta i pozdravim sebe kako god mi to pasalo, ako mi paše išta. S obzirom da sam u stanju kad se ne budim sama čini mi se da reagujem totalno kao neka drukčija. Čini mi se da ovog puta i pazim da mi se mlaz pišaće ne čuje, jer što bi iko čuo kako ja pišam?

čudan glas iz sobe neobično se javlja i kaže - neprijatno ti je da pišaš preda mnom? pa dušo zar nećemo živeti zajedno do kraja zauveka?

otežavajući mi želucu, i u konfuziji ne želim da mislim na šta sam se zavetovala. Otvaram vrata - ne, što bi mi smetalo da pišam pred tobom?!

Nastavljam da pišam, najduže mokrenje u životu - mislim i shvatam da u toku jednog mokrenja možeš rešavati niz problema, matematičkih, kao na primer u ovom slučaju koliko se već dugo budim s ovom osobom, zaključak prvi put, ili bilo kojih drugih problema, na primer problema zavetovanja, prevelike želje za tim da se zavetuješ nekome. Da postaneš pripadan. Ili kako izaći iz situacije kad se ipak probudiš s nečim s čim nisi želeo ni zaspati, ovaj s nekim s kim nisi želeo ni zaspati, a ipak si zaspao, zbog dosade, ili čega već. Možda iz niske pobude da ne budeš sam.

Glas nastavlja, komentariše nešto kako voli što pijemo isto gorku kafu. I kao šta bih da mi spremi za doručak, da li bih htela koju muziku slušati sada, i šta ćemo raditi u toku dana.

Još uvek na wc šolji pomokrena iako ne volim da odgovaram, odgovaram nešto, opet se ne sećam šta, ne sećam se uopšte ni da li odgovaram, dok taj neprikosnoveni glas ne prestaje da priča: ti si žena mog života, sve što sam tražio u jednoj ženi. Žena zmaj.

Odgovorila bih mu - je l’ to možda zbog tvog snošaja a mog nesnošaja noćas ili kad već, ili što te ne obavezujem oko sebe?

hm, nepametno je odgovarati tako, pa zaćutah opet. U stvari ne znam da li išta izgovaram iako govorim. Ne znam ni šta odgovoriti, teško je uveravati ljude da seksualnost nema veze s ljubavlju. Na usnama mi je onaj broj i prošaputala bih nnn... no zapitkivaće me. Pitanja je najbolje izbegavati naročito ako dobiješ piznanje da si žena nečijeg života, jer odgovor direktnim udarcem razbija iluziju.

Ustajem sa šolje i gledam to mlako telo. Omalo. Pitam se ćuteći: oh bože, na šta si se opet zavetovala, pa zar s ovim da se budiš svakoga jutra?

Doručak gotovo spremljen. Kafa skuvana, čeka. Pripaljujem cigaru. Razmišljam - da sam htela hotelsku uslugu i da me iko opslužuje otišla bih u hotel, ne bih došla kući. Odjednom

čujem glas kako svedoči o nekom nesrećnom detinjstvu, kako je mnogo puta bio nečujen i ostavljen. Ne bi hteo da to i ovoga puta bude. Glas počinje da plače. Plačom koji se pretvara u vrisak. Pomahnitalo pruža ruke i počinje se udarati po licu i celom sebi čupajući umršenu, umašćenu kosu. Suza i suza i suza i lice počinje da crveni vrišteći - nećeš me i ti valjda ostaviti, molim te nemoj da me ostaviš. Glas prilazi ogledalu i plačući govori - vidi, nikada nisam bio ovako ružan! kako sam mogao postati ovakakv debeo i ružan?

Govorim utihnula - oh, prestani da se zavetuješ!

Ljudskost ili pristojnost ne dozvoljavaju mi ustati i išutirati ga. Išutirati ga jer pati iz nekog verovatno bezveznog razloga ili išutirati ga tek tako neopravdano, ili jer za sebe nemam opravdanje, ili iz bilo kakvog razloga. Gledam ga. Nastavlja kako ne bi trebalo da ga ostavim jer ljubav je jedini pokretač, ljubav koja će nas održati, ljubav! odlučio je da me voli. Nit unezverena nit neuzverena posmatram. - Izvini sto nisam mogao da ti pružim strastvenu noć, ja ne mogu da budem strastven prema ženi koju volim. To je za mene greh! ko zna kakva si ti onda ako to za tebe nije greh! Unezverena, mislim kako ovo mora biti Frojdov neurološki rascep ili slični poremećaj, neka devijacija ili deformitet. Svakako, inače ne bi stigao do mene. Sve što do mene stigne, dođe kao neka vrsta zadatka. Kao neka vrsta lekcije da bih se srela sa sobom. Da bih možda odredila ko sam, kakva sam. kakva ne želim biti?

- Nije ljubav što izabereš da je ljubav no što tebe izabere da si ljubav, a ti to ne možeš da pobediš. Ne možeš da ga se oslobodiš. - pokušavam da ga oslobodim mene same. ili njega samog. ili oboje.

Grcajućeg posmatram ga. Ne odgovaram ništa dalje. Tada je najbolje ćutati. I sam ne odgovara ništa. Omalen i mlak. Pomalo ženskast. Kako izgleda kazuje podosta o tome kako govori. Ne bih mu umela nataknuti još koji pridev, mozda nedovršen. Nastavlja. I takav u bolu zaluđen govori o kojekakvim krivicama, krivcama pohote - nisam ja kriv što ti nisam dorastao, što nisam obdaren pa da i ja budem čovek tvoga života. Tvrdi nešto. Gotovo da sam isključena. Umorna da lečim. Dovoljno mi je bolesti na poslu. U glavi mi odzvanja broj. Prošaputala bih opet: nnn … a prisetih  se nekih plemenitih reči jednog plemenitog muškarca kako je bolje ucrneti od samoće, nego crvljosati. Biti mlak.

Iako isključena, posmatram još uvek. Glas se sklupčao na krevetu i podrhtava mu koža. Nekako u jezi, kao oboleo, zatvara oči. Kao da počinje da spava. Ili počinje da se pravi da spava. Osluškujem kako diše. Uspavljuje se.

Odmotavam film kako sam uopšte tu završila. U tom krevetu. S njim. Sinoć sam stigla iz Stokholma. I on je stigao odnekud. Znamo se od ranije. Poprilično dobro se znamo. Ovo je trebalo biti neka vrsta kratkog odmora, da danem dušom. No neće mir kad ga ti hoćeš, nego kad on hoće.  A umeće upoznavanja: budi kakav god nisi, jer sto jesi zastrašuje, njegov moto. Moj moto: budi kakva god jesi, pa i da zastraši dobro je, dokle god se ne pretvori u licemerje. Kako god, nije mi se činio mlakim. No one ružne cipele koje nosi, kratki i debeli prsti - morali su svedočiti o mlakosti. Uvek pogrešim kad zažmurim na iskustveno potvrđena saznanja. A i domali prst - zašto ga uvek ignorišeš?! nastavljam da se pitam. Negde u nekoj pozadini misli odzvanja mi broj.

Vidim da se sunčevi zraci pomaljaju kroz rupice roletne. Mislim kako je lepo izaći rano ujutru i dozvoliti sunčevom zraku tvoje zemlje za kojom vapiš, da te oprlji. Kod kuće sam. Srbija je. Tražeći mantil navlačim na sebe šta god. U koraku uzimam cigaru i upaljač, telefon. Kafu. Otvaram vrata, sunce se lepi za moje obraze, gotovo da zaslepljuje. Kuče me pozdravlja, shvatilo je da sam tu. Vrti repom. Verovatno veruje da će ovih dana dobro jesti. Mačke mi se motaju oko nogu. Nežnost. Uvek smo bili neprikosnoveni životinjari. Gledam u telefon. Ruka mi podrhtava. A i ovaj telefon je čudak neki s tipkama sa strane, pa mi dodatno otežava. Pokušavam da okrenem broj. Uzbuđena, osećam srce kako će mi iskočiti, uvek mi je tako kad znam da dobru stvar radim dobro, samo iz razloga sto se plašim da bih je uradila loše. Loše je raditi dobre stvari loše, na kraju postanu i same loše. Uspevam da ukucam broj. Kao da me dodatno košta da pritisnem zelenu slušalicu. i pritiskam je mrmljajući kako mi se ništa neće desiti. ne bi trebalo. Možda neki brzi skok šećera u krvi. Klik.

Prislanjam telefon na uvo, čekam da zvoni. Da odgovori:

-Telekom Srbija, pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Molimo vas pok… - bacam telefon. Bacam cigaru. Skrhana gotovo. Ulazim u sobu:

-Alo, aj ustaj, kupi prnje. Nisam neki materijal za druženje ujutru ili bilo kad. Nije ljubav sto izabereš da je ljubav no što tebe izabere da si ljubav, a ti to ne možeš da pobediš. Ne možeš da ga se oslobodiš.

A glas spava. K’o zaklan.

Misli su materijalne

Da.
Neophodno je pitati se da bi se znalo.
Neophodno je stalno postavljati pitanje ''zašto''.
Isto tako trebalo bi se naučiti čekanju i da odgovori ne dolaze tek tako, zdravo za gotovo. Ali dolaze zato što ih tražimo i tako prizivajući ih i ne isključujući ih iz našega aktivnog razmišljanja ponekad nam se čine kao epifanija. Prejako okarakterisavanje, ali svaki dugotrajni trud može da rezultira epifanijom - kad nas pukne kao flash.
Ponekad je mnogo lakše naći pitanje od odgovora, a ponekad je obratno. No kada je ljudsko telo u pitanju - u njemu sve ima svoje. I koliko god bilo teško znati tačan odgovor na pitanje šta nam je - imamo simptome koji nekada samo iziskuju promenu radara naših misli, nikakvo lekarsko, niti farmaceutsko tretiranje, jer - ''misli su materijalne''.
Naime, najsvežija bolest ovoga sveta i ovoga vremena je stres. Bilo da ste u zemlji u tranziciji, bilo da ste u visoko razvijenoj zemlji - stres ne napušta; zemlje u tranziciji iz straha da ne prežive sutra, a visoko razvijene zemlje da se ne vrate u juče. Pošto u središtu svega stoji materijalni profit, jedinka je zanemarena i vrlo se retko dotiče tema o duhovnom profitu. A šta uređuje njega?
U anatomiji smo svi manje-više isti, u fiziologiji isto. Potrebe su nam različite, ali se svi srećemo u jednoj tački - da i naša anatomija i naša fiziologija funkcionišu optimalno kako bi  stameno dočekali sutra i mogli da i sami dostignemo tačku toga što je za svakog pojedinačno optimalno.
Kako ćemo reagovati na stimulanse iz spoljašnjega, a i unutrašnjega sveta naše same persone ponajviše zavisi od malih čarobnjaka u našem telu - hormona. Od konstruktivnih do destruktivnih. Vrlo je bitno napomenuti da svaki od njih može da bude i jedno i drugo i da, kakav će koji biti, zavisi prevashodno od onoga kako ćemo mi da se odnosimo prema sebi; svome telu i stanju svesti.
Za sav nedać i stradanje ličnosti, krah i malodušnost, odnosno kako ćemo sve preživljavati i proživljavati, kao što napomenuh gore, odgovoran je stres. Hormon stresa, ili kako ga mnogi nazivaju ''hormon smrti'' - kortizol, hormon je koji se luči u dugotrajnim stresnim situacijama i kao takav ima destuktivno dejstvo na organizam, a poprilično je poražavajuće što stalno ili konstantno stoji u interakciji sa drugim hormonima, a samim ti i drugim sistemima čovekovog tela. Počevši od toga da stvara rezistenciju, odnosno neosetljivost na insulin - hormon koji reguliše nivo šećera u krvi, čini da telo, ne znajući šta da radi s njim, stavlja znak pitanja pred njim koga svakodnevno obrađuje. I tako u stanju konfuzije gomila ga i taloži kao masne naslage i otuda nam prvi rezultat dugotrajnog stresa - debljina i najčešće salo oko stomaka. Bez obzira da li bi promenili način ishrane ili ne, rezultat bi bio isti, jer kortizol koji je uzročnik neosetljivosti na insulin - još uvek je tu i gladno čeka. Obustaviti ishranu u potpunosti nije rešenje, jer pored razgrađujućeg dejstva ovog hormona, nedostatak ishrane je samo dolivanje ulja na vatru i igranje u korist figure koja rame uz rame pleše s kortizolom - Tantosem.
U čitavoj svojoj borbi za dobrobit Tanatosa,  kortizol umanjuje i funkcije našeg imunog, odnosno odbrambenog sistema, tako da telo u stanju napetosti nije u sposobnosti da optimališe svoju spremnost da stane na crtu narušavateljima homostaze i postaje podložno bolestima, a samim tim i oslabljuje. U slabosti smanjuje naš pun kapacitet da ispunjavamo svoje životne dužnosti i interkomuniciramo što sa okolinom, što sa sobom. Sama nemogućnost da oslušnemo svoje telo vodi ka smanjenju interesovanja i gubljenju seksualne želje, a kortizol kao katabolni hormon, hormon razgradnje, razvaljuje naše polne hormone. Kod muškaraca testosteron, kod žene proestrogene. Već narušeni ritam oslabljuje nas dodatno i sama manjkavost životnih radosti vuče nas dublje ka dnu. Koga bi trebalo okriviti?
Sada, kada je kortizol preuzeo kontrolu nad tim što nazivamo  s v o j i m  telom, ima svu slobodu da razrušava dalje. Osiromašeni, no još uvek dovoljno bogati kao njegova meta, hormon ljubavi, milovanja i vezivanja i kako neki naučnici veruju, hormon orgazma - oksitocin - umanjuje svoj anabolni, dakle konstruktivni uticaj i naše telo, svesno ili nesvesno, postaje podložno depresiji, a po nekim istraživanjima i zaboravljanju. Emotivno oslabljujući, oslabljuje se i hipokampus - telašce odgovorno za naše emotivne (de)asocijacije
S osvrtom na to da smo prepunjeni šećerima i da je sada naš hormon konstrukcije narušen, a depresija uzela maha, otvara se prostor za druge gladne patogene, tako da smo podložniji infekcijama i bolestima, od kojih je, kod žena najopasniji rak dojke, a s obzirom da tumori vole šećere, a kortizol im ih omogućava, odlična su urota protiv čovekovog uma i opstanka.
U traumi i gotovo obogaljen pojedinac, lošeg sna i u muci, gotovo bezizlaznih prognoza, oseća da mu se ceo svet ruši na glavu, ali
u istinu nije tako. To je ponajviše njegova predstava, jer u središtu njegovog mozga postoji jedan čarobnjačić, koga je još stari idealist Dekart nazivao središtem duše, ili trećim okom. Žlezdica koju nazivamo epifizom, a koja leži u bazalnoj gangliji za koju se smatra da postala prva u formiranju čoveka, a koja je na strani Erosa, luči melatonin koji je između ostalog noćni hormon, odnosno sintetiše se samo tokom noći, dok se danju oslobađa i aktivira pod uticajem sunca, odnosno samim tim što gledamo u sunce, jer u oku leži receptor za elektromagnetne talase koje dobijamo od zraka. Zašto je još taj čarobnjak bitan?
Jer njegova dejstva stoje u totalnoj suprotnosti sa efektima kortizola!
Osim toga što nam omogućava da razlikujemo dan i noć i da uspostavimo dnevni ritam, on radi za nas, za naš kvalitetan i dubok san, dela protiv razvitka kancerogenih ćelija jer deluje kao antioksidant, poput vitamina E i C, protiv razvitka degenerativnih stanja, kao što su npr bolesti kongnitivnih razmera - Alchajemer i Parkinsonova bolest, a veruje se da efektiviše suživot na polju ljubavi i seksualnosti i da ima tzv. antistarosno dejstvo.

No, bez obzira kuda nauka stiže sa proučavanjem ovoga hormona, vrlo je bitno postaviti smernice umu.
Ako je Dekart pre gotovo pola veka ''tek'' refleksivno okarakterisao epifizu središtem duše, znači da je nauka danas 500 godina iza tek hipotetički postavljene tvrdnje. Ako se vodimo mišlju da melatonin ima antistarosno dejstvo, možemo verovati da je epifiza uistinu središte duše, jer duša je takva kakva jeste - nepodložna i odoleva. Ako uređuje naš san, čini nas odmornima, a samim tim i spremnima za pohod u nove pobede, za bolju duhovnu nadogradnju! A biti duhovno obogaćen jednako je stanju ''biti u snazi da...'' i ne predavati se. Ne predavati se u muci i ne biti podložan. Zato je vrlo bitno kako ćemo misliti. U šta ćemo se upustiti, na poboljšanju kakve energije ćemo raditi.
Uostalom - dovoljno je samo razmišljati kad i u kom trenutku u čiju korist i za koga radimo: za zaljubljenika u Tantos ili u zaljubljenika u Eros.
A to je do nas - jer, kao što rekoh gore, i kao što je Behterev rekao ''misli su materijalne''.

doseljenički, slušajući obogaljene

danas me je šefica izdeklarisala da sam šveđanka, jer živim u švedskoj. oko nje još dve strankinje koje je bledo gledaju i klimaju glavom da su šveđanke. prikupljaju se i odlaze.
ja ostajem u diskusiji. onda počinjem da slušam o kosmopolitanstvu. čujem onda da smo mi svi indijci. pa čujem priču o princezi švedske kako govori deset jezika i da je to čini kosmpolitom i otvorenom, nenacionalnom. pitam je šta da radi sa još tri hiljade jezika koje ne zna? da li je to čini vrednijom od onih koju znaju jedan? izbegava pitanje i nastavlja opet o tome kako nema nacija, a opet dodaje da smo indijci, ovaj ja šveđanka i indijka i kako treba da isključim misao o nacionalnosti. i slušam i dalje okarakterisavanje. mislim na one dve žene što klimaju glavom jer to je šef. ja nastavljam da tvrdim da ću uvek da budem žena dve kulture. i više kultura. i da ljudi nisu jednaki. za dva sata treba da potpišem produžetak ugovora. onda upliće u priču kako obrazovani ljudi su dobri ljudi i kako je svet loš zbog nepismenih i siromašnih koji dozvoljavaju da budu izmanipulisani. pokušavam da zažmurim na njene tvrdnje da svačija prava ista su, jer svi su stanovnici sveta. čujem kako su talibani uništili svet, kako ga još uvek uništavaju. kako čovek treba da da život za čoveka. pitam je - za koga bi ti dala svoj život? možda svoje dete, najviše svoje unuče. ja lično samo za brata. ona tvrdi kako bi to uradila i za komšiju. nastavljam - da neko sada puca u tvog komšiju da li bi stala ispred njega i primila taj metak?
- otišla si predaleko, tvrdi.
pitam - a misliš li da sva medicinska istraživanja i dostignuća poslednjih sto godina su bila urađena od strane glupih ljudi, nepismenih, siromašnih, ljudi bez znanja?
nema komentar, čini mi se.
ja odlazim. otišla sam predaleko, pitam se.
mislim kako nije trebalo da diskutujem. etiketiraće me.
zove me.
potpisujem produžetak ugovora posle dva sata.

pitam se čime me je priroda obeležila pa sam prinuđena da mi takvi budu šefovi.
shvatam da sve je precenjeno.
da sam iz sličnog straha, da će mufljuzi da mi budu šefovi, otišla iz srbije.
shvatam da sam živela uobraziljom. u iluziji nekoj da postoji bolje. shvatam da

sve je precenjeno,
a da treba pomiriti se s onim što nemaš, i umeti živeti s onim što imaš.

03. januar 2014.

u onom nikotinu stvarno ima nečeg

posve interesantan dan.
klinička hemija. profesorka već se predstavlja, sprema tablu, markere. počinje da priča o ćelijama. snimam je. ne bavi se nešto pojmovima, više je u mehanizmima. čudna građa, neka čudna harizma. povremeno postane krvna pločica, povremeno vitamin K, povremeno belo krvno zrnce. ''nezavisna od oblika'' - mislim. čini mi se na plafon bi se popela, samo da objasni. ostrašćena.
u glavi mi (po sopstvenom iskustvu) da ovakva harizma nikada nije od jedne nacije (u ovoj švedskoj sam se naučila između ostalog, da mnogo zavisi od nacije, ili pravilnije - kulturnog odgoja nacije, ili još bolje - spremnosti da odskačeš i od nacije i od društva, a da si opet nacija). i kaže
-da, ja sam pola-pola, pola norvežanka. au, na porađaju je majka kukala kako hoće nazad u norvešku, po tome su je babice upamtile, posle su mi prenele kad sam počela da radim u toj bolnici kako je to bio specifičan porađaj. težak! (uozbiljila se).

unezvereni. čekamo ostatak priče. čekamo neku srceparajuću priču, bar ja. šveđani između ostalog ne vole da slušaju o tuđim životima, no ja - samo čekam. osećam se psihoterapeutom odjednom, uvek spremna da čujem.

i ona, gotovo uzbuđeno, uskliktalo:

-pogledajte, ovakvog čoveka teško je roditi! između ostalog imam fetiš na čarape i mlade momke, ovako šezdesetdvogodišnja prava su poslastica mladi ljudi za mene.
sanjam da penzionisana hranim golubove i parim oči prolazećim mladićima, evo, kao što ste, evo, vi dečaci u prvom redu.

gušimo se od smeha.

nastavlja: ah, da! fibrinogen (pokazuje na mene) što si već objasnila - (a meni lepo kad pogodim u centar, dam pravo objašnjenje, pokažem profesoru da ponekad znam malo više) on menja formu, što nije tako loše, bar u mom slučaju, promeniti formu! a nemojte misliti da sam oduvek bila ovako zdepasta i čudne građe, nekad sam bila sportista. teško me zamisliti, a?
i smeje se, sama sebi. svi se smejemo. ''prekrasna'' - mislim. uvek sam imala običaj da se oduševaljavm ljudima odskakajućim od šablona. možda jer često čujem da i sama odskačem? hm.

predlaže da uzmemo pauzu. ja uzimam cigare, istrčavam van, pripaljujem. izlazi i ona, pripaljuje. kažem joj kako je predivan profesor. kako neću morati ništa da učim više, dosta mi je njena predstava pojmova i mehanizma. kažem - a plus i pušite! ne dolivate muku na ranu kao da smo mi pušači mutavi, polusvet, kao da ne znamo da rizikujemo rak pluća, kao da ne znamo da su cigarete stetne, opasne po zdravlje.
-ima nešto u cigaretama! ljudi se žale goje se kad prestanu da puše. i to je istina. pada im koncentracija. i to je istina. ali to je pre svega jer mi pušači dobijamo šećer brže u mozak i radi nam kao sat, aktiviramo rezerve čak! a kad prestanemo da pušimo, taj šećer dodajemo i previše preko slatkiša, da nadoknadimo već naviknute količine. i! Gojimo se!
-a postoji i nešto u samoj cigareti još. moj tata kaže ko ne puši i ne pije- beži dalje od njega, ima debelu manu da ne zna šta je porok.
-da! a međutim nama je uvek lakše da komuniciramo jedni s drugima! uvek se lako nađemo na pušačkim pauzama. i privlačimo ljude, makar druge pušače.
-dakako da jeste! a tek koliko se naučilo uz pomoć cigareta, koliko je knjiga pročitano, a između ostalog - i anatomija se završila.
-da! koncentracija, šećeri. i to je naučno dokazano.
-je l istina da je manji rizik da dobijemo parkinsona? šta radi nikotin s bolešću?
-menja signalizaciju supstanci, dopamina, koji je glavni odgovorni za tu bolest. i to je nauka! tvrdi.

klimam glavom, potvrđujem. oduševljena sam.

ulazimo unutra. ovog puta menja formu u proteine krvi. albumin.
uvek su mi bili zanimljivi ljudi spremni da pređu iz oblika u oblik i hrabri da se ne postide sebe.

kao vidra.

na pameti mi je milan mladenović koji u očima boje meda i sam menja oblik. pitam se otkud mi sad to na pameti; mozak mi radi trista na sat.
no,
misli su mi po prirodi raštrkane. posvud. dok se ne sklope u celinu.

spominje neki transferazu. neka čuda.

ništa mi nije teško.
stvarno u onom nikotinu ima nečeg.
shvatam po ko zna koji put.

(napokon jedna celina!)

27. januar 2014.

da opadneš,ili porasteš

lako je da voliš nekomplikovanu, sređenu i usredsređenu osobu, zdravu, lepu i kultivisanu. teško je međutim da se pomiriš s bolestima, falinkama, i gajiš ljubav prema jednoj takvoj ličnosti, nepomirljivoj sa idealima, van srazmernosti. to se ne mora vezivati za osobe, može se vezivati za stvari, za duh, za iluzije, maštu. neopipljivost. za mrtvo, ili živo.

i to nije stvar izbora. i iako se uobrazi da je, ne, to je suzdržavanje, neka pričina da nisi igra čudnih običaja sudbine da ti nametne za čim ne vapiš.
to može biti i nešto za čim duboko, unutarnje težiš, a pravilno ga ne spoznaješ, želiš, ali te je strah. svaki susret sa sobom nepredvidivo je opasan. i vrlo lako može da pojača ili minus, ili plus u tebi. da opadneš. ili da porasteš.

21. jul 2013.

kako da se ne smeju kad je zabavno? - o izdržavanju

ponekad se pitam da li sam samo napravljena da izdržavam. toliko me je umorilo ovo život da počinjem da potiskujem sve. i upravo hodim beznadežnom noći sistematizujući doživljaje. kupovnička korpa ovaj njena moć, polako mi se smanjuje, ne zato što nemam para, nego jer nemaš šta da kupiš. treći svetski rat je rat hranom. od genetski modifikovane do pasterizovane, do bez glutena, do one gde deklarisano stoji - bez jaja bez glutena bez soje bez tatka bez majke, ali sa kukuruzom. kukuruz je modifikovan. i tako dalje. počinje da me grize savest kad sednem za stolom da jedem. razmišljam da postanem fruktarian. inače to je da živiš na voćkama. kad bih prevela sa švedskog - to je onaj koji prezire. hm. na švedskom sam već postala. između ostalog imam pet kilograma voća na leđima upravo. znači da sam na dobrom putu. ne znam koliko ću izdržati.
i teško mi je da izdržavam od svega. izdrži do petka - spavaćeš, izdrži do dvaes petog - leći će keš, izdrži do leta - putovaćeš, izdrži još pet minuta treninga - napravićeš lepe mišiće. izdrži do jutra - svanuće. sve se radi o izdržavanju. izdrži još malo. još malo čini mi se može biti ceo život. izdrži, i umri. tako je.
ili izdrži još malo - javiće se. oh, naspavaće se. oh, javiće se svi. da kažu izvini. haha, izvini. počinjem da se smejem samoj sebi, ali govorim o onome što mi je potrebno. zar je pogrešno priznavati makar sebi ono što je potrebno. nedostajanje npr. potrebno je da znaš da nekome nedostaješ. hm. i nedostajanje je izdržavanje. sve mi se čini izdržavanjem. za to je potrebna dobra kičma. ispravljena. ispravljali su mi je. toliko je puta ispraviš da mozak to shvata kao podrazumevno, a ti se naučiš takvom je držati. nikoga nije briga, ali to ti je ostalo posle sveukupnog izdržavanja.
i posle izdržavanja ostaje ti izdržavanje. opet ta prokleta reč.
no ono može biti produktivno.
ako ništa, bar produktivno.
a može biti i zavaravajuće - može te voditi do do uobražavanja da postoji nagrada za svaki izdržaj. može te voditi do uobražavanja lepote. no moj mozak je dobar u kompenzovanju. čak i kad je ogroman procenat lepote u meni uništen, recimo sedamdes' posto, onih tries radi i za onih uništenih sedamdes'. tako da i ne primetiš šta se sve radi, bitno da je urađeno. kao komunizam. tako je i kod prvih simptoma parkinsonove bolesti, prvi se javljaju tek kad ne možeš preduzeti ništa, kad uništenje dođe do sedamdes posto. nakon toga što usledi totalna je degradacija. t o t a l n a. a onda smrt. verujem da je tada smrt prizivana, kao potreba za oslobođenjem. oslobođenjem od tela. od tovara.
no potrebno je izdržati.

izdržati. a neophodno uz to i nadati se. paradoksalno, ali da. i ispraviti kičmu. biti zahvalan na roždestvu. pobogu, izabran si, jedan od koliko ono beše spermatozoida?

šveđani bi rekli skitsnack*, ne znam kako bih to prevela, možda proseravanje. oh, i to treba izdržati.

izdržavam, a u međuprostoru i međurazgovoru sa sobom zaključujem da verovatno neću moći zanavek izdržavati. no i to treba izdržati.

kao što moji stari kažu, ponavljaju, jer kako beše po kjerkegoru - u ponavljanju je istina o tebi. da, oni kažu

obrni okreni dupe ti otpozadi.
a ti opet planiraš.

odozgo se bogovi smeju. i nek se smeju - kako se ne smejati kad je zabavno?