u onom nikotinu stvarno ima nečeg

posve interesantan dan.
klinička hemija. profesorka već se predstavlja, sprema tablu, markere. počinje da priča o ćelijama. snimam je. ne bavi se nešto pojmovima, više je u mehanizmima. čudna građa, neka čudna harizma. povremeno postane krvna pločica, povremeno vitamin K, povremeno belo krvno zrnce. ''nezavisna od oblika'' - mislim. čini mi se na plafon bi se popela, samo da objasni. ostrašćena.
u glavi mi (po sopstvenom iskustvu) da ovakva harizma nikada nije od jedne nacije (u ovoj švedskoj sam se naučila između ostalog, da mnogo zavisi od nacije, ili pravilnije - kulturnog odgoja nacije, ili još bolje - spremnosti da odskačeš i od nacije i od društva, a da si opet nacija). i kaže
-da, ja sam pola-pola, pola norvežanka. au, na porađaju je majka kukala kako hoće nazad u norvešku, po tome su je babice upamtile, posle su mi prenele kad sam počela da radim u toj bolnici kako je to bio specifičan porađaj. težak! (uozbiljila se).

unezvereni. čekamo ostatak priče. čekamo neku srceparajuću priču, bar ja. šveđani između ostalog ne vole da slušaju o tuđim životima, no ja - samo čekam. osećam se psihoterapeutom odjednom, uvek spremna da čujem.

i ona, gotovo uzbuđeno, uskliktalo:

-pogledajte, ovakvog čoveka teško je roditi! između ostalog imam fetiš na čarape i mlade momke, ovako šezdesetdvogodišnja prava su poslastica mladi ljudi za mene.
sanjam da penzionisana hranim golubove i parim oči prolazećim mladićima, evo, kao što ste, evo, vi dečaci u prvom redu.

gušimo se od smeha.

nastavlja: ah, da! fibrinogen (pokazuje na mene) što si već objasnila - (a meni lepo kad pogodim u centar, dam pravo objašnjenje, pokažem profesoru da ponekad znam malo više) on menja formu, što nije tako loše, bar u mom slučaju, promeniti formu! a nemojte misliti da sam oduvek bila ovako zdepasta i čudne građe, nekad sam bila sportista. teško me zamisliti, a?
i smeje se, sama sebi. svi se smejemo. ''prekrasna'' - mislim. uvek sam imala običaj da se oduševaljavm ljudima odskakajućim od šablona. možda jer često čujem da i sama odskačem? hm.

predlaže da uzmemo pauzu. ja uzimam cigare, istrčavam van, pripaljujem. izlazi i ona, pripaljuje. kažem joj kako je predivan profesor. kako neću morati ništa da učim više, dosta mi je njena predstava pojmova i mehanizma. kažem - a plus i pušite! ne dolivate muku na ranu kao da smo mi pušači mutavi, polusvet, kao da ne znamo da rizikujemo rak pluća, kao da ne znamo da su cigarete stetne, opasne po zdravlje.
-ima nešto u cigaretama! ljudi se žale goje se kad prestanu da puše. i to je istina. pada im koncentracija. i to je istina. ali to je pre svega jer mi pušači dobijamo šećer brže u mozak i radi nam kao sat, aktiviramo rezerve čak! a kad prestanemo da pušimo, taj šećer dodajemo i previše preko slatkiša, da nadoknadimo već naviknute količine. i! Gojimo se!
-a postoji i nešto u samoj cigareti još. moj tata kaže ko ne puši i ne pije- beži dalje od njega, ima debelu manu da ne zna šta je porok.
-da! a međutim nama je uvek lakše da komuniciramo jedni s drugima! uvek se lako nađemo na pušačkim pauzama. i privlačimo ljude, makar druge pušače.
-dakako da jeste! a tek koliko se naučilo uz pomoć cigareta, koliko je knjiga pročitano, a između ostalog - i anatomija se završila.
-da! koncentracija, šećeri. i to je naučno dokazano.
-je l istina da je manji rizik da dobijemo parkinsona? šta radi nikotin s bolešću?
-menja signalizaciju supstanci, dopamina, koji je glavni odgovorni za tu bolest. i to je nauka! tvrdi.

klimam glavom, potvrđujem. oduševljena sam.

ulazimo unutra. ovog puta menja formu u proteine krvi. albumin.
uvek su mi bili zanimljivi ljudi spremni da pređu iz oblika u oblik i hrabri da se ne postide sebe.

kao vidra.

na pameti mi je milan mladenović koji u očima boje meda i sam menja oblik. pitam se otkud mi sad to na pameti; mozak mi radi trista na sat.
no,
misli su mi po prirodi raštrkane. posvud. dok se ne sklope u celinu.

spominje neki transferazu. neka čuda.

ništa mi nije teško.
stvarno u onom nikotinu ima nečeg.
shvatam po ko zna koji put.

(napokon jedna celina!)

27. januar 2014.

da opadneš,ili porasteš

lako je da voliš nekomplikovanu, sređenu i usredsređenu osobu, zdravu, lepu i kultivisanu. teško je međutim da se pomiriš s bolestima, falinkama, i gajiš ljubav prema jednoj takvoj ličnosti, nepomirljivoj sa idealima, van srazmernosti. to se ne mora vezivati za osobe, može se vezivati za stvari, za duh, za iluzije, maštu. neopipljivost. za mrtvo, ili živo.

i to nije stvar izbora. i iako se uobrazi da je, ne, to je suzdržavanje, neka pričina da nisi igra čudnih običaja sudbine da ti nametne za čim ne vapiš.
to može biti i nešto za čim duboko, unutarnje težiš, a pravilno ga ne spoznaješ, želiš, ali te je strah. svaki susret sa sobom nepredvidivo je opasan. i vrlo lako može da pojača ili minus, ili plus u tebi. da opadneš. ili da porasteš.

21. jul 2013.

kako da se ne smeju kad je zabavno? - o izdržavanju

ponekad se pitam da li sam samo napravljena da izdržavam. toliko me je umorilo ovo život da počinjem da potiskujem sve. i upravo hodim beznadežnom noći sistematizujući doživljaje. kupovnička korpa ovaj njena moć, polako mi se smanjuje, ne zato što nemam para, nego jer nemaš šta da kupiš. treći svetski rat je rat hranom. od genetski modifikovane do pasterizovane, do bez glutena, do one gde deklarisano stoji - bez jaja bez glutena bez soje bez tatka bez majke, ali sa kukuruzom. kukuruz je modifikovan. i tako dalje. počinje da me grize savest kad sednem za stolom da jedem. razmišljam da postanem fruktarian. inače to je da živiš na voćkama. kad bih prevela sa švedskog - to je onaj koji prezire. hm. na švedskom sam već postala. između ostalog imam pet kilograma voća na leđima upravo. znači da sam na dobrom putu. ne znam koliko ću izdržati.
i teško mi je da izdržavam od svega. izdrži do petka - spavaćeš, izdrži do dvaes petog - leći će keš, izdrži do leta - putovaćeš, izdrži još pet minuta treninga - napravićeš lepe mišiće. izdrži do jutra - svanuće. sve se radi o izdržavanju. izdrži još malo. još malo čini mi se može biti ceo život. izdrži, i umri. tako je.
ili izdrži još malo - javiće se. oh, naspavaće se. oh, javiće se svi. da kažu izvini. haha, izvini. počinjem da se smejem samoj sebi, ali govorim o onome što mi je potrebno. zar je pogrešno priznavati makar sebi ono što je potrebno. nedostajanje npr. potrebno je da znaš da nekome nedostaješ. hm. i nedostajanje je izdržavanje. sve mi se čini izdržavanjem. za to je potrebna dobra kičma. ispravljena. ispravljali su mi je. toliko je puta ispraviš da mozak to shvata kao podrazumevno, a ti se naučiš takvom je držati. nikoga nije briga, ali to ti je ostalo posle sveukupnog izdržavanja.
i posle izdržavanja ostaje ti izdržavanje. opet ta prokleta reč.
no ono može biti produktivno.
ako ništa, bar produktivno.
a može biti i zavaravajuće - može te voditi do do uobražavanja da postoji nagrada za svaki izdržaj. može te voditi do uobražavanja lepote. no moj mozak je dobar u kompenzovanju. čak i kad je ogroman procenat lepote u meni uništen, recimo sedamdes' posto, onih tries radi i za onih uništenih sedamdes'. tako da i ne primetiš šta se sve radi, bitno da je urađeno. kao komunizam. tako je i kod prvih simptoma parkinsonove bolesti, prvi se javljaju tek kad ne možeš preduzeti ništa, kad uništenje dođe do sedamdes posto. nakon toga što usledi totalna je degradacija. t o t a l n a. a onda smrt. verujem da je tada smrt prizivana, kao potreba za oslobođenjem. oslobođenjem od tela. od tovara.
no potrebno je izdržati.

izdržati. a neophodno uz to i nadati se. paradoksalno, ali da. i ispraviti kičmu. biti zahvalan na roždestvu. pobogu, izabran si, jedan od koliko ono beše spermatozoida?

šveđani bi rekli skitsnack*, ne znam kako bih to prevela, možda proseravanje. oh, i to treba izdržati.

izdržavam, a u međuprostoru i međurazgovoru sa sobom zaključujem da verovatno neću moći zanavek izdržavati. no i to treba izdržati.

kao što moji stari kažu, ponavljaju, jer kako beše po kjerkegoru - u ponavljanju je istina o tebi. da, oni kažu

obrni okreni dupe ti otpozadi.
a ti opet planiraš.

odozgo se bogovi smeju. i nek se smeju - kako se ne smejati kad je zabavno?

istinski

vrlo sam iznošena. vrlo sam povređivana. čini mi se da kako vreme prolazi, kako stalno promašujem, kako stalno mislim o leku za moje bolje, čini mi se, da samo skidam kraste s tela. s vazduha od koga živim, s vazduha u sebi, oko sebe. s vode, s voda. s duše. pa i s duha, koliko god gledala da ga očuvam. no i on se prlja dok prljaš telo, dok zaboravljaš dušu. i ne mislim na one pričice - prljam telo seksajući se, prljam telo svakojako - prljam telo samim tim što ga navikavam na čistoću. samim tim što ga hranim novajlijskom, pasterizovanom, filtriranom hranom. i dok pokušavam da zažmurim na sasvim čudne misli u tiku koji me opominju - ne treba tako, to nije ispravno, kajaćeš se, dohodam nazad i pokušavam da se opravdam - kako god uradila kajaću se. kao da me je nečim neko udario u tintaru pa izbegnem da sebi postavim pitanje - alo, ako znaš da nije ispravno, zašto onda uopšte i činiš? (takva pitanja sa zadovoljstvom se izbegavaju; demoni lijepo plešu tango).

učim se da plivam. u stvari nikada nisam naučila da plivam. u stvari jednom jesam, ali sam mislila da još učim pa, dok sam tada misleći, učila, pokušavala sam da pronađem dno i kad sam shvatila da ga nema ... potonula sam. sada znam kakav je osećaj kada se tlo pod nogama gubi. nije lepo. činilo mi se da ću umreti. spasio me je jedan kome sam se svidela. učenje plivanja obavezno je propraćeno slučajem davljenja.
učenje plivanja međutim nije uvek propraćeno slučajem davljenja u vodi. možeš se daviti u sebi, van sebe. možeš se neobično daviti i u drugima. možeš izazvati druge da te dave. možeš izazvati sebe na davljenje.
možeš, i izgleda da se kad-kad nametne da moraš. šta bi život bio bez moranja?! jer ako se suština sastoji u spoznaji moraš uraditi ono što možeš. treba uvek uraditi i ono sto možeš i ono što moraš. ono što moraš - moraš. takav je život - jeben.

činjenica da uvek ćeš biti kriv, nepobitna je. čovek je uvek kriv, nikad nevin. kriv je i onaj čija je majka pomislila krivo dok ga je nosila u stomaku - karađoz, pametan čovek. to je jedino čega se sećam u vezi sa njim. 

maštarski, poprilično pesnički, nada da svakom lavirintu moguće je naći izlazna vrata, ne popušta me.
a kako bi drukčije bilo moguće živeti ako se ne bi živelo nadom? zvuči mlako, no život je jedino nadom moguć. nisu me naučili drukčijem izboru, nisam se naučila dručijem izboru. jer dok ti je loše, dok si pakleni nesrećnik nadati se smrti, previše je kukavički, a i nije zanimljivo. previše je lako. jer s tim okončavaš - k o m p l e t n o.
a jesam se učila. pokušavala sam da je ubijem, da je umrtvim. da je postrojim sa smrću. i jesam joj zadala poslednji udarac, učila sam od kjerkegora. oh bože, učila sam od svakakvih stranaca, jer nestrancima nisam uspela pokazati put do sebe. uglavnom taj put i nije neophodno pokazivati, nego hajde - učili su me i socijalizaciji. a prošla sam i prolazim!jedino kroz desocijalizaciju. i dan danas.
a uvek je tako - u neumeću pokazivanja, a i umeću pokazivanja pogrešnim bićima gde obavezno to umeće loše se kontekstuališe uvek strada onaj koji hoće da pokaže. i kriv je taj - pokazivač. krivicu je nemoguće zalečiti. sve ostalo je floskula. prati te. i uvek će. javiće ti se makar i dok spokojan vodiš ljubav sa svojom ženom.

čini mi se da živim u kojekakvoj paskvili. neprestano se pitam otkud ja u prosto ovakvom životu. neka čudna duša se usadila u mene, ko zna šta je sve radila u prethodnim životima, kad ja svesno nadrljavam u hiperkinetičkom poremećaju, ADHD na engleskom.

no! pokušavam da shvatim mnogo što šta, i zašto je uvek moguće dosegnuti, osvojiti pravo posle dostignutog, osvojenog krivog? mora li biti čist počivati na osnovi da si prvo bio uprljan?

davim se. istinski se davim.
i tačno znam kako je dok plivajući ne osećaš dno.

ovako je mnogo gore, jer se ne vidi da se daviš, i nema spasilaca. ako ih ne dozoveš. 
a ja sam slaba na dozivanje. 
ćutanje je nebeska kategorija.

samoća samoćom, muzika muzikom, nešto nečim, i tako dalje

imaju običaj ljudi da se mešaju u tuđu samoću, odluke. zanemarljivo. oslobađam se. lažem. neophodno je lagati. neophodno je umeti biti sam. moram se navikavati da je čovek u svim oslobađanjima sam.časova je 02-02 ujutru. mislim na nikolu. ne znam ima li potrebe. nema potrebe. ali ja s potrebom nisam umela prikladno sarađivati nikad. mislim na svoju pesmu 'ti si ključ čija su vrata moja ili ja sam ta vrata'. znam ko su vrata. trudim se da ne pomišljam da je ključ nikola. a uvek mi se čini da jeste. lako sarađujem s tim što mi se čini. teško sarađujem s onim što uistinu je.pokušavam da stvorim novu pjesen. nove pjeseni nigde. činjenica je što moje pjeseni zavise. one su zavisne. i čine mene zavisnom. kad ih nema sumnjam. nije lepo sumnjati. sumnja otvara pitanja koja ugrožavaju lepote. mada i u njima postoji lepota. ali takva da te pogubi.fali mi čovek. čovek u kome ću da se ogledam. u solarisu kaže lem da svetu nije potrebna pobeda, kaže da mu je potrebno ogledalo. u stvari je bitno ne biti sam. ali ogledalo je moj najčešći ocenitelj. u njemu nisam više sama. plašim se da ludim. uistinu se plašim da ludim. hvatam sebe u razgovoru sa sobom samom. odgovaram na nikad postavljena pitanja. nažalost. odgovaram možda na pitanja koja se sama javljaju u mojoj glavi, oglašavaju! neumitno. grozno je, ali nikad dozvana pitanja čine život zanimljivim.stvorena niotkud.ne znam iz kojih razloga.prolaze ljudi, plešem. beli chardonney. donose mi još belog chardonney-a. ne znam što, nisam naručila. slušam muziku i pitaju me što sam sama. zar je čoveku potreban čovek da bi slušao muziku? muzika ima namenu, da je osećaš. ljudi teško razumeju ljude koji osećaju muziku. startuju me i pitaju da li sam sama. kakve veze ima? kažem da ja uvek putujem sama. ne sumnjam da ću uopšte u životu biti sama. teško mi je, ali čini mi se da je to moje neko blisko odredište. čak se i plašim što će nena i toni doći za koji dan. pitam se kako ću s njima. zaboravila sam kako je to s ljudima. čovek uvek nešto hoće, a onda ne zna šta će s tim.
05/08 - Ohrid, jazz blues kaffe



pokušavam da se ne osećam praznom. osećanje napuštenosti mori me, iako mi prizvuči da nisam napuštena. ljubav bliskih čini mi se nedovoljnom. potrebno mi je srastanje, podjednako nostalgičan muškarac. i više nostalgičan. jug je moja stanica. osećam to. no na jugu me uglavnom niko nikad ne čeka. ili su me zaboravili, ili me ne poznaju. ili me ne prepoznaju.ne znam da li bi me išta uspelo trgnuti iz potištenosti. nisam ni srećna, ni nesrećna. ni prizemna, ni poletna. samo ravna linija. počinjem da sumnjam u sebe. potrebno mi je da neko prekine ovo mirno more. da se izbavim iz praznine. ili da pijem ili da spavam, to bih radila. a ne radi mi se ni to, ne radi mi se ništa konkretno. ležim i zurim u jednu tačku. nonšalantno posmatram šta da obučem. čini mi se da mi je svejedno. ležim i jedva da razmišljam. ne znam šta mi je činiti. previše je prazno, ne želim se predati toj prikazi, a predajem se. i duboko mi je krivo. nikola nije došao i neće doći. verovatno nikada neće doći. iluzija je predugačka, preširoka, preduboka. ideja o njemu poprilično uvećana. s obzirom na dugogodišnje trajanje biće mi potrebna jedna mala večnost da zaboravim, a s obzirom da je zaborav uslovan neću zaboraviti. čovek zaboravlja samo ono što mu nije potrebno. čovek zaboravlja ako hoće.

04/08 Stari grad



puno ljudi, čuje se zov. otvoreno. voda od boga. ima smisla. sedim sama. kad-kad dođe konobar da mi pomogne oko interneta koji kod mene ne funkcioniše. sunce prži- lepo mi je. jug je.
mislim na ljude. mislim na nenu, kad da joj kažem da dođe - pomalo se plašim da mi se ugrozi samoću. mislim na nikolu i šta bi bilo da je ovde i koliko bi moja odluka da budem sama bila ugrožena i koliko bi to stresa u mene unelo. njegove zapovesti, hronična određenost, determinizam, fundamentalizam u odanosti. mislim koliko bi me nerava koštao. ne valja plaćati nervima. svaki čovekov nerv liči na ćeliju univerzuma, čitala sam. to mora da je neka čudna sudbonosivost. čovek - nerv univerzuma. neko ga onda misli. neko ga određuje. teško je i mučno misliti tako, ali ima smisla. to može voditi ka pomirenju s ništavnošću, teškoj smernici bivanja - ili-ili.
ovde su ljudi stalno zajedno. pokušavam da smislim njihove razgovore, dok u rajskom paklu komuniciram sama u sebi, sa sobom. ko zna koliko je u stvari viktorija u meni.
ja razumem ljude, koliko se prekrivaju, koliko se plaše. verovatno mi je i zato teško biti s njima.ne znam šta bi im sve trebalo reći, a ne uprskati, učiniti da te ne promene. uglavnom je volja za dubinu retka. to je jedan od mojih krstova. slojevita sam. teško mi je da se rasparčam, otvorim sloj po sloj.
ipak se najlepše osećam ovakvom. s olovkom.
ponekad joj i ne govorim, sama govori. moja je ruka samo vozi. možda olovke imaju dušu. grafitne su. grafit je od karbonata, ugljenika. bez ugljenika nema čoveka. ugljenik glavni sastojak ugljenih hidrata, bez ugljenih hidrata mozak gubi svoju funkcionalnost. u mozgu je duša. ko zna - možda ova olovka stvarno ima dušu.
ili joj je upravo dajem.
sećam se nečeg ''mehanizam sveta je suviše složen za prostodušnost ljudi''. to mora biti objašnjenje za moje nemire.

04/08 Bar Kadro



http://www.youtube.com/watch?v=WXPDoiL6O6E

Ja nisam od tela 8

Smrad u čitavom hodniku zgrade se širio. Nikad mi nije bilo drago da idem van stana, pogotovo ne tad, kad čak ni miris vazduha nisam mogla osetiti. Mada tih dana sam bila zaokupljena traganjem za Serenom Kierkegordom, pa sam stalno izlazila. Jednovremeno samo počela osećati da mi je duša počela širiti mrtvački smrad, sa svim muvama i insektima koji ispijaju čorbu čovekovoga tela i sve mirise, taložeći svoje materije mrtvila. Tih dana, samo me je danski bogoveritelj mogao izvući iz sobe; rekli su mi bili da on leči depresiju gledajući okom u Boga, a ja sam bila kao neki vernik i tragatelj za pročišćenjem, pa sam mislila da mi on može pomoći. Do tad sam o njemu čula samo na časovima filozofije u srednjoj - čak me je inspirisao da napišem jednu pesmu. Skoro sam ga ponovo čula u filmu ''Till det som är vackert'' ili ''Tome što je lepo'' zbog kog sam i počela bila da volim Švedski film, a i da planiram da studiram teoriju filma. Mada, verujući mojim željama, sigurno ću studirati već sutra nešto drugo.
Lečeći se smrada, i ispijajuči poslednju kafu tog nesvanulog jutra, zora mi je pokucala na telefon i ja, cela rastrgnuta knjigama i pronalazačima istine, ustala sam da nađem mobilni. Dešavalo se da nisam znala gde ga ostavljam, jer me niko nije zvao tih nekoliko nedelja ili meseci. Bila sam ga zaturila u nekoj jakni, za koju sam se teško setila, jer sam je vrlo retko oblačila. Gurajuči ruku u njen džep, odgovorila sam direktno, ne gledajući ko me zove:

- Hej ... Šta je ovo bože dragi, 3sata je ujutru. Ko je to?
- Kapetan, Stalker, živa enciklopedija ... Šta radiš?
- Ma ništa Maestro ... buljim u neku literaturu, cela sam se izbečila u traganju za rečitošću  – osmehnuvši se, pružila sam ruku za pretposlednjom cigarom ... - Evo, i kumim sebe da zaspim. Ujutru, mislim popodne kad se probudim, neću imati cigare ... a mrzim ujutru kad ustanem, pa prvo što moram da uradim je da se umijem i spremam da palim na kiosk.
-Uči Viktorija, samo uči, u tome je stvar.
 
Nisam volela da slušam kratke odgovore na svoju zbunjenost. Al' njemu to nikako nisam mogla da zamerim, on je slikar i crta je bila njegova reč.

-Znaš ... sve to s učenjem i čitanjem je puko zadovoljenje sopstvenog ega, a gde sam tu ja?! I s druge strane imam još jedino čisto zadovoljavanje fizičkih potreba... a opet ... gde sam tu ja?! Nema ... nažalost.

-Spoji ih pa ćeš da dobiješ sebe...Tu si..

-Šta da spojim? – glas mi se jedva provlačio kroz reči. - Mogu samo da se iživljavam, život ga odavno nigde nema, jedino ako prihvatim da živim zablude, a to odavno, odavno ne umem, i ne mogu ... Veruj mi, šta god da mi daš, i kolko god, sve je isto, ništa se ne menja. Jezgro mi je isto. Tuga.

- ... Onda si sve promašila.....menjaj sve... Slušaj sebe, šta hoćeš...i radi to......

- ... onda sam bestidnica najveća ...

- Ti si ekstrem žena ...od suptilnog do sirovog...

- E tako je ... tačno je tako...

- Tera te snaga na to... energija tvoja...

- Na pragu sam da zaplačem ... jaoj...

- Zašto sad?...Plači, bolje se isplači... Ne mogu dugo još ... Ja bih da spavam pa da nastavimo razgovor kasnije, sutra ... Mislim ja na tvoje muke ...

- Eh, i ja na tvoje ... ti si junak moj, Kapetane ... Lepo spavaj, a i budi dobar k'o i uvek do sad
  ... mada moje mišljenje dobrog je iznad granica svakog dobrog ... šalim se. Idi spavaj. Sanjaj manje. Više misli... Laku noć...

Bilo je vreme da i ja prespavam ovaj težak dan. U hodniku je nastavilo da smrdi, gvirnula sam kroz poštansko sanduče. Obećala sam da ga neću otvarati dok ne prestane ovo mrtvilo da se širi. Znala sam da je vreme da zovem stanodavce. To sam ostavila za sutra.

Ja nisam od tela 2

Ne želim više da želim mnogo. 

Vrtim se u krug, čini mi se da tražim ćošak, ili da nemam pojma šta tražim… izgleda da je moja zvezda izgubljena u tom beskrajnom prostoru plavoga kruga.

Ili je zlatna ptica zaista grdna varka,ili nije varka, samo ja ne umem da je nađem…

Ili sam je našla, pa izbegavam da prihvatim da to i je moja zlatna ptica.

Ja sam rođena u duploj vodi. Rak – Škorpija. Ja ne volim da verujem u zvezde. Ali volim Indiju.

Kažu da rak ne da na sebe nikad, da previše voli sebe i to u čemu živi, rak je snalažljivi pronalazač rešenja, brani svet i sebe u svetu. Pamti i ne zaboravlja, ali čini samo dobro. I u neuspehu, rak se raduje sebi, veruje da je sve to život. Pad njemu nije pad, pad je njemu stepenik ka spoznaji.

Škorpija je sud. Sudi sebi. Posesivni je držalac svoga uspeha. Njemu je pad povod za samouništenje. Škorpija ubija sebe svojim otrovom. Škorpija je sama sebi najveći neprijatelj.

Rak je osnova i on pobeđuje, astrološki.

Ja ne znam ko u meni pobeđuje.

Ja ne znam šta da radim sa sobom.

I nekad, nekad znam da volim svet. 

Volim prirodu. Ja sam srećna bojama.

Ubija me noć, u kojoj ne spavam i samim tim gubim sto najviše volim – boje.

Osuđenik na nespavanje.

I kad imam priliku da vidim boje, san me  vuče svojim dubinama.

Ja ne znam ko sam ja.

Možda mnome vlada Škorpija.

Možda mnome vlada Rak, a ja želim da mnome vlada Škorpija, i odajem joj se.

Ili navijam za Škorpiju u sebi i ne dozvoljavam Raku da je savlada.

Mozda živim u iluziji želje patnje. Zaista patim ponekad.

Mozda živim u onome što sama oblikujem sebi.

I celoživotno mislim da cu tražiti odgovore kojih nema u mojim analizama. Da li ja ipak suviše dobro vidim, i to što vidim i je taj odgovor, samo me košta da ga prihvatim? Ne znam.

Jesam li zaista ovo ja koja pišem, ili samo želim da sam ja… pa živim u toj iluziji sebe, da ja zaista nešto i umem?

Ako i umem, jesam li to zaista ja?